Окружен пажњом Восе Османи и Аљбина Куртија, захвалност албанске нације на Косову, Вилијам Вокер, некадашњи шеф верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, поново је, учи19 деценија. године у Приштини. Курти му је изразио важност за „подршку правди и истини“, Вјосу Османи за „допринос истини“, за „улог који је одиграо 1999. године“.

„Масакр који је извршио геноцидни режим Србије 1999. године је трајно подсецање на 45 мушкараца, жена и стараца који су брутално масакрирани 15. јануара 1999. године. Истина о Рачку је непобитна“, рекла је Османи.

Ганути Вокер у Приштини је уочи године Рачка рекламирала и своју мемоаре о Рачку, коју је Курти одмах оценио као „непроцењено свједочење“ и „незамјењиво приспјело у огледало. године одвојила 70.000 евра за истраживање, писање, уређивање превода, штампање и промоцију књиге Вилијама Вокера о Рачку.

„То је важан акт који доприноси документовању и ширењу аутентичних доказа о злочинима који је српски режим започео на Косову, унапређујући међународно признање геноцида који се том догађају догодио у нашој земљи. Књига подсећа на жртве масакра у Рачку и одаје част свима који су дали свој живот за слободу Косова. Упркос протеклих 26 година, Влада Косова и наш народ остају посвећени томе да се истина никада не заборави и да се одговорни за геноцид суоче са правом“, речено је јучерашњим стањем са Вокером који нам је рекао да се каже да се каже да се каже да се о неким стварима које су се десиле током 1998. и 1999. године“, као и да је Рачак „један од два-три најзначајнија дана у његовом животу“.

Заиста, био је то један од „два-три“ најважнијих дана у Вокеровом животу. Тог јутро, снимљен у једној јарузи и Рачку, селу близу градића Штимље на КиМ, амерички обавештајац коначно је својим шефовима испоручио оно што је током недеље и недељом. бомбардовање Савезне Републике Југославије. Била је то, у стварима, једна од највећих медијских и обавештајних превара прошлог века.

„Ово је масакр. Стојим овде. Могу да видим тијела“, причао је тог јутра изазван Вокер у слушалици сателитског телефона, пред камером албанских и страних новинара, телефонирајући директно тадашњим командантом НАТО-а за Европу генералу Веслију Кларку.

Камерама албанских и западних медијских кућа тог јутра, припадници ОВК у Рачку су приказали беживотна тела у цивилној одећи постављена на сваких 10 до 15 метара у поменутој јарузи, у данашњој и околини.

Претходне ноћи, у Рачку је, а то је непобитна чињеница, у стварима, дошло до сукоба снаге безбедности Републике Србије и терориста ОВК који су претходно, данима и недељама у бази народа. У области око Рачке, од јула 1998. до јануара 1999. године убијена су 24 полицајца и цивила, 25 људи је рањено.

Акција српске полиције у Рачку, 14. на 15. јануара 1999. године пратили су и припадници мисије ОЕБС-а којом је руководио Вокер, били су ту и новинари су могли неколико страних телевизијских и новинских места на сеоским и новинским местима. опкољавање. и преузимање једног од бункера ОВК.

Прешавши једноставно преко свих чињеница, Вокер је следећег јутра изашао са тврдом о „машакру над цивилима“.

„Видио сам све примијењене масакра, много тијела, много мушкараца убијених ватом из различитих праваца, али, већином близу. То је језик, ужасан призор“, јавио је тог јутра Вокер новинарима у Рачку не пропустивши да каже како су му мјештани рекли да су убиства починили српски полицајци.

Истражном судији Даници Маринковић наредних три дана није било дозвољено да уђе у Рачак. По речима судије Маринковић, она и њен тим били су изложени пријемима странаца, приликом неких од покушаја да уђе у село и обаве увиђај на њу и истражитеље је и пуштено. Она је претходних 26 година више пута поновила да су се јавиле Вокера да се у Рачку догодио „машакр цивила, ратни злочин“ – лаж, и да је „истина од самог почетка била свима, па и онима који су донијели славу познату одлуку о бомбу. . директно користи Рачак као непосредни повод“.

Истина коју сам ја тада утврдила као истражни судија, стоји и данас, а то је да у Рачку није било никаквог масакра цивила, већ да је то била легитимна акција српске полиције надзтер. Ослободилачке војске Косова (ОВК), рекла је судија Маринковић.

Када су тек 18. јануара она и истраживачи ушли у село, пронашли су кућу у којој је био штаб УЧК, у кући је био и униформи са ознакама те организације, хране, спискова са именима војника.

„Све су то докази које смо предочили иу Хагу, где сам ја као сведок одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића сведочила. Изнијела сам доказ, истину коју сам утврдила, оно што сам непосредно као истражни суд показао на терену и на лицу места и Рачак је отпао из оптужбе. То је велики успех и побједа наше државе“, рекла је Маринковићева у једној појави додајући да је „Хашки трибунал прихватио истину да није било масакра у Рачку“.

Према доказима државног тима истражитеља, сви од 37 идентификованих лица у Рачку и троје неидентификованих користили су оружје, односно „парафинска рукавица“ код ових лица дала је позитиван резултат. Међу страдалима била је и једна женска особа, ћерка заповедника ОВК која је била један од учесника борбе у Рачку у ноћи 14. на 15. и 15. јуна. Српски органи тада су, поред осталих утврдили и да је величина убијених на себи имала вишеслојну одећу, војне цокуле.

Са судијом Маринковић током обављања истражних радњи у Рачку била је све време и тројица припадника ОЕБС-а, двојица Американаца и један италијански „којима је било јасно о чему реч“.

Чињеница је такође да се српским истражним органима тада прикључио и тим патолога из Финске који је предводила др Хелена Ранта. Фински истраживачи су оспорили методе „парафинске рукавице“ које су користили српски истраживачи и тада оцењују да су те методе „застарјеле“. Сама Ранта је 17. марта, у недељу дана пре почетка бомбардовања СР Југославије, на конференцији за медије у Приштини, изјавила да се ради о „злочину против човечности“, додајући да се у Рачку радило о „ненаоружаним цивилима“, јер, они „у џеповима нису имали општину“.

Много касније, када је Србија већ била бомбардовања, када су на земљи бачене тоне осиромашеног уранијума, побијене хиљаде људи, направљена огромна материјална штампана књига, Ранта списа догађају.

Посљедочио је како је Вокер „вршио притисак на њу приликом писања извјештаја“, додајући да је Вокер очекивао да она „подржи његову интерпретацију догађаја“. Вокер је, сведочила је касније Ранта, инсистирао да се у извештају користи реч „масакр“, а, поред осталих појавила се и прича да је једним приликом оловком гађао „Ранту, незадовољан професионалац“.

У аутобиографији Ранта је даље писао да јој је Вокер на душу ставио и да се у извештају није користио довољно „убедљив језик“, којим би описала народни злочин Срба.

Ранта је касније пред камерама показала оригиналан извештај из Рачке, у коме је укључено да тела припадају борцима ОВК, а неалбанским цивилима.

И пуковник српске полиције Богољуб Јанићијевић, задужен за операцију Рачак, у својој књизи „Рачак – пуна истина“ навео је да је „разлог да се одреди „баш Рачак“ за планирање“.

„Рачак је био велико албанско село, из ког су терористи истерали скоро све становништво, сем оних који су им били неопходни. Село је удаљено око 300 метара од магистралног пута, скоро спојено са седиштем општине Штимље, у којој је била полицијска станица. Од априла 1998. године јаче терористичке снаге УЧК биле су концентрисане на том подручју, па су се после својих напада повлачили у Рачак и околина села, где су имали залеђину Језерачке планине и после западања терористичких сукоба. полицијских потера. Близина комуникација је омогућила верификаторима свакодневне обиласке терористичких јединица, састанке са њиховим командом, договоре и пружање свих врста помоћи, од пружања информација за информациону информациону доставу инструктора обуке. доношење савременог наоружања које су терористи користили у нападима на полицију и Војску Југославију. Верификатори ОЕБС-а, америчка дипломатска мисија КДОМ и све међународне организације ‘хуманитарног’ карактера су из терористичких база па и из Малопољца, Петрова и Рачка одвозили својим возилима на лечење и ране ране. Село Рачак је било скоро без цивилног становништва, када га је српска полиција опколила са нама да похапси убице-терористе и неутралише велико терористичко језгро“, стоји, поред остатака, у књизи ј.

Два мјесеца и који дан каснији случај Рачак је добио епилог. Директно је искориштен као повод за бомбардовање Србије од стране НАТО-а, ау 78 дана колико су падале бомбе на Србију убијене су хиљаде људи, тешко оштећени објекти инфраструктуре, школе, болнице, медији.