Generalna skupština UN usvojila je rusku rezoluciju o borbi protiv veličanja nacizma.

Dokument je podržalo 119 zemalja, 53 su bile protiv, a 10 je bilo uzdržano.

Među onima koji su glasali protiv, uz Njemačku, SAD i Ukrajinu, je i Crna Gora!

Ako bi Rusija bila vazal Kine, onda bi značilo da Kina ratuje u Ukrajini protiv Zapada. Kina će ratovati protiv Zapada u Istočnom kineskom moru, kada za to dođe vreme

Rusija ne može da bude ničiji vazal jer ima nuklearno oružje. Isti je slučaj sa Izraelom i Severnom Korejom, koje takođe imaju nuklearno oružje. Naravno, Izrael nikada nije potvrdio da poseduje nuklearno oružje, već to tvrdi Federacija američkih naučnika.

Teza da je Rusija vazal Kine su skovali lokalni NATO lobisti, lokalni američki lobisti, NVO i sl, jer se to provlači kroz rečnik nekoliko ljudi koji sebe nazivaju analitičarima sa ciljem da iziritiraju ljude. To je centralna rečenica njihove propagande i sad se ona aktiva iz raznoraznih, poznatih razloga. Ništa nije slučajno, pa ni aktiviranje ove rečenice.

Rusija, pored toga što je nuklearna sila, ne može da bude kineski vazal zbog prostranstva svoje teritorije. Kina bi potencijalno mogla da dođe samo do Urala, ako bi izvršila napad na Rusiju, a Rusija bi nastavila da postoji kao najveća evropska država. Sledeći razlog je veliko rusko tržište, na kome se nalazi veliki broj japanskih i zapadnih proizvoda, pored uvedenih ekonomskih sankcija.

Suština trenutne situacije se ogleda u činjenici da je Kina u određenoj meri zavisna od ruskih energenata, gasa, nafte i sl. Rusija ni po čemu nije zavisna od Kine, ne postoji osnova za to. Ako bi Rusija bila vazal Kine, onda bi značilo da Kina ratuje u Ukrajini protiv Zapada. Kina će ratovati protiv Zapada u Istočnom kineskom moru, kada za to dođe vreme.

TV Front

Pre svega dve decenije, činilo se da je narativ kolektivnog Zapada o kraju istorije zaista i potvrđen — na geopolitičkoj mapi sveta vladao je kakav-takav status kvo, a preostale globalne nesuglasice i protivrečnosti činile su se predmetom beskrajnih političkih polemika bez izgleda za ma kakav razrešetak. Činilo se da je svet zaista dostigao trenutak u kom su ozbiljna politička previranja ostavljena u prošlosti.

Poslednjih nekoliko godina pokazuju koliko je naivna bila ova pretpostavka i koliko je duboka bila zabluda koju je Zapad posredstvom svoje dominacije u popularnoj kulturi i svetskoj akademiji pokušao da plasira — period zatišja je okončan, a svet se ponovo nalazi u fazi tektonskih promena, dramatičnih previranja i tenzija za koje je sada moguće reći da su nadmašile i period Hladnog rata.

Ka novoj trci u naoružanju

Istog dana kada je Rusija objavila o primeni balističke rakete srednjeg dometa Orešnik, američki Pentagon saopštio je da je sprovedeno ”korektovanje” postojeće strategije nuklearnog obuzdavanja tako da ona uzima u obzir izmenjenu geopolitičku situaciju — Vašington se sada priprema za istovremeni rast tenzija sa više nuklearnih protivnika, uz planirano povećavanje uloge ne-nuklearnih mehanizama obuzdavanja.

O kojim se tačno mehanizmima radi nije javno saopšteno, ali događaji u bivšoj Ukrajini, ali i na Tajvanu ukazuju na to da se radi o naoružavanju američkih proksi-snaga u pokušaju da isprovocira svoje geopolitičke protivnike da prvi primene strateški arsenal, u idealnom slučaju, za udar na ciljeve na teritoriji treće strane.

Što se tiče američkog nuklearnog oružja, izmenjena strategija stavlja poseban akcenat na izradu gravitacione nuklearne bombe B61-13 koja bi trebalo da bude spremna za ispitivanja u prvoj polovini 2026, te modernizaciju nuklearnih podmornica klase Ohajo. Ove tačke ne samo da predstavljaju odgovor na rusku demonstraciju Orešnika, već i ukazuju na to da Vašington ne računa na sklapanje novih sporazuma sa Rusijom i Kinom u sferi kontrole nuklearnog naoružanja. Drugim rečima, scena za novu trku u naoružanju je postavljena, mada Moskva i Peking sa svojim nadzvučnim arsenalom u ovom trenutku imaju neupitno vođstvo.

Agresivna pozicija Zapada

U prilog globalnoj eskalaciji govori i izuzetno agresivna pozicija koju Zapad zauzima u svetlu upozorenja Moskve — ne samo da je Vašington direktno poručio da primena Orešnika neće uticati na strategiju podrške kijevskom režimu, već je koliko juče i formalno potvrdio da će OSU nastaviti da koriste rakete ATACMS za udare ”po Kurskoj oblasti i oko nje”.

S druge strane, šef vojnog komiteta NATO Rob Bauer saoštio je da članice pakta razmatraju mogućnost nanošenja preventivnih udara po ruskoj vojnoj infrastrukturi, konkretno, po lansirnim sistemima koje Moskva može koristiti za lansiranje svojih novopredstavljenih balističkih raketa srednjeg dometa — dok ovo s jedne strane nesumnjivo predstavlja pokušaj zauzimanja pozicije sile, debata o preventivnom udaru ukazuje i da u NATO shvataju da vojni blok Vašingtona vrlo verovatno nema kapacitete da zaustavi oružje poput Orešnika onda kada ono dostigne operativnu visinu.

Sve ovo, naravno, ne može proći bez francuskog predsednika Emanuela Makrona koji je još jednom pokušao da iskoristi rast vojno-političkih tenzija i pozicionira se kao nekakav lider Evrope (posebno u svetlu ubraznog slabljenja Nemačke), pokrećući još jednom diskusiju o mogućem ulasku evropskih armija na teritoriju bivše Ukrajine.

Društveni udar