Danas se navršava 25 godine od NATO bombardovanja Murina, malog mjesta u opštini Plav u Crnoj Gori, kada je stradalo šest civila, od čega troje djece.

NATO avijacija je, tog 30. aprila 1999. godine, bez ikakve objave i objašnjenja sa desetak projektila bombardovala most na Limu u samom centru naselja. Stradali su civili koji ni na koji način nisu učestvovali u ratnim dejstvima, među njima dvije djevojčice i jedan dječak.

Poginuli su učenici Osnovne škole “Petar Dedović” Miroslav Knežević (13), Olivera Maksimović (12) i Julijana Brudar (10), radnik škole Vukić Vuletić, penzioner Manojlo Komatina i domaćica Milka Kočanović.

U napadu su teško povrijeđeni Željko Belanović, Svetlana Zečević i Tina Milović, a lakše Mirko Šoškić, Danilo Jokić, Vasko Čejović, Slobodan Mirosavljević i Slavko Mirković.

Most na Limu je oštećen , a nije bilo nijedne kuće u okruženju koja nije pretrpjela štetu. Stradali su i pogon tekstilne konfekcije, stari hotel, mjesna prodavnica, kao i Dom kulture.

Branko Brudar, otac stradale Julije, posle je ispričao da i danas osjeća krivicu zbog svega.

Do 1999. Branko Brudar je sa suprugom i ćerkama Julijom i Teodorom živio u Prištini. Međutim, priča da je u Prištini vladao haos, kroz grad su prolazili vojska i policija, uveče teroristi OVK, uz stalno bombardovanje.

– Mi smo djecu prebacili prvo u Obilić kod babe i dede, oni su inače rodom iz Murine, i onda je i tamo postalo nemoguće, svaku noć su djeca bivala depresivna, morali su da provode noć u podrumu… onda sam ja dobio poziv za mobilizaciju i onda sam predložio da ih prebacimo Murinu. Računao sam – zabačeno je, nema vojske, nema strateški značaj i onda sam organizovao prevoz, prebacio ih tamo, ostala je baba sa njima, i onda sam, kad sam otišao na granicu, nekako bio opušten, siguran. Čuo sam se sa ocem, koji je bio u Beogradu, kaže: ‘Sine, ne znam šta da ti kažem, dovedi ih ovamo, ali ovde biju Straževicu, sve se trese’, i onda kažem: Ajde, ipak, selo je selo. I to ti je bila greška – ispričao je Branko.

U Murinu su sa babom ostale Julija i Teodora Brudar i njihove dvije sestre od tetke Olivera i Ivana Maksimović.

– Prvo su rekli da su poginule sve četiri, onda sam sutradan tražio da me odvezu, otišao za Murino i šta da kažem. U međuvremenu sam saznao da su dvije djevojke starije poginule, to su sestre od tetke, Olivera i Julija. Ivana i Teodora su preživjele igrom slučaja, zaostale su malo. Njih četiri htjele su da odu do nešto da kupe za kolače, i onda, kako su ušle u prodavnicu, ove dve su malo zakasnile, a jedan projektil je pao baš na prodavnicu, jedan na most. Tako da su Miroslav, Juca i Olivera raskomadani – priseća se Branko Brudar jezivih događaja od 30. aprila.

Tog 30. aprila Mirko Knežević sa suprugom bio je u obližnjem selu. Njihov sin Miroslav ostao je u Murinu.

– Kad se smračilo predveče, pošli smo preko Rženice, ali ne daju da priđemo, pitam ja njih šta je bilo s decom. Kaže sva su djeca murinska kod Novice Zogovića u šumu gore sklonjena, ali prevariše me, u stvari on je poginuo. I sutradan mi kaže: ‘Treba da ideš u Berane.’ Kad je stigao ključar, kaže mi: ‘Imaš li ti moći i snage da izdržiš’, i imam šta da vidim, nije se moglo verovati da to može da se danas desi, u ovo vreme civilizovanog svijeta – kaže Mirko Knežević.

Mada je pomenu svakog 30. aprila, varošica Murino na severu Crne Gore danas je nekako zaboravljena od svih. Rijetko se pojavi u novinskim i televizijskim izvještajima, a vijence na grobove stradalih jedini polažu predstavnici srpskih partija u Crnoj Gori.