Počev od Republike Srpske i njenog predsednika Milorada Dodika koji javno upozorava da mu prete hapšenjem – da bi mu zabranili dalje političko delovanje – i da će pucati u njega ako se drzne da pruži otpor. Povrh toga, baš sada, i nadležni pomoćnik američkog državnog sekretara Džejms O’Brajen daje javnu instrukciju Kristijanu Šmitu, koga nezakonito proglašava za visokog predstavnika, da (zlo)upotrebi bonska ovlašćenja koja mu ionako ne pripadaju.

Suvišno je i napominjati da najavljena reanimacija prakse u okviru koje su već smenjivali demokratski izabranog predsednika Republike Srpske i distriktom Brčko uzimali njenu dejtonsku teritoriju ne može da se shvati drugačije nego kao pretnja za sam njen opstanak.

Pri čemu će opasnost postati još i veća ako se ostvari najava da će kroz Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, kad već svojevremeno nisu mogli kroz Savet bezbednosti zbog ruskog veta Vitalija Čurkina, Britanci i ostali koji bi da budu tako perfidni pokušati da proguraju rezoluciju o navodnom genocidu u Srebrenici. Ova se mogućnost spominje već izvesno vreme i očigledno je reč o brižljivo koordinisanom udaru čiji je krajnji cilj da se eliminiše mogućnost srpskog protivljenja ulasku Bosne i Hercegovine u NATO – koji je, naravno, glavni mehanizam kontrole njegovih članica. Pa su zato svi dobrovoljno postrojeni u front protiv Rusije sve i ako bi im interes nalagao suprotno, o čemu prigodno svedočanstvo predstavlja tekući proces deindustrijalizacije Nemačke i propratnog pada životnog standarda.

Ali to je njihov problem. A naš problem sa svima njima sastoji se u tome što i s Kosovom i Metohijom hoće da urade isto što i sa Bosnom i Hercegovinom u smislu eliminacije srpskog faktora kao smetnje za ulazak u NATO. Isporuka ”džavelina” vlastima u Prištini, kao i najavljeno davanje statusa pridruženog člana u Parlamentarnoj skupštini NATO-a predstavljaju samo predigru za ispunjavanje glavne američke želje, a to je ulazak samozvanog Kosova u sam NATO, o čemu se nedavno izjasnio američki ambasador u Prištini Džef Hovenijer.

U istom smislu treba razumeti i čemu služi ulazak Prištine u Savet Evrope, no, i to, baš kao i tvrdoglavo insistiranje Aljbina Kurtija na eliminisanju dinara uprkos tobožnjeg negodovanja njegovih zapadnih pokrovitelja i nalogodavaca, predstavljaju samo dodatne mehanizme pritiska na Srbiju da prestane da se protivi ukidanju svoje južne pokrajine u korist njihove, to jest NATO Republike Kosovo.

I da istom prilikom prestane da se protivi i faktičkom ukidanju Republike Srpske, eto te istovremenosti koja dokazuje sinhronizovanost njihovih akcija protiv nas. Uostalom, sasvim logičnu jer im tako raste šansa da uspeju.

I koliko bi sve bilo jednostavnije da je uspela i obojena revolucija u Beogradu koje zimus nije bilo zahvaljujući ruskoj dojavi koliko i odsustvu želje kod većine ovdašnjeg naroda da opet posluže onako kako su im poslužili 5. oktobra a da toga uglavnom nisu bili ni svesni.

No cilj svejedno ostaje isti pa se u tom smislu naročita pažnja mora obratiti na, verovatno, najznačajniju informaciju koju smo imali prilike da dobijemo u proteklih nedelju dana: da u okruženju predsednika Srbije Aleksandra Vučića ima ljudi koji rade za CIA. Ovo je otkrio doskorašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin, i to putem ”Pinka”.

Sve i ako nije moguće pouzdano ustanoviti na koga to Vulin misli, ovu tvrdnju vredi preispitati jer iz toga proizlaze i pojedini važni zaključci.

Pod jedan: što zbog ozbiljnosti tvrdnje, što zbog mesta na kome je izgovorena, što zbog dosadašnje nesporne lojalnosti Vučiću, mora se zaključiti da Vulin to nije izneo u javnost bez dogovora sa samim Vučićem. Iz toga pak proističu dve važne informacije.

Najpre, da postoji visok stepen uverenosti u tačnost ove tvrdnje – jer inače sa njom ne bi izlazili u javnost, budući da iz raznih okolnosti nismo u poziciji da guramo prst u oko američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji olako, nego tek kad dođemo u situaciju, na primer, kao onomad s Momčilom Perišićem.

I drugo, da postoji namera, ili već doneta odluka, da se s ovom pojavom CIA krtice obračunaju kako i dolikuje. Zašto bi, inače, javno priznavali da tako nešto uopšte i postoji, ako već ne nameravaju i da je eliminišu? Drugim rečima, da im je prihvatljivo postojanje nekog novog Perišića, valjda nas ne bi ni obaveštavali da on postoji.

Štaviše, upravo zato što smo obavešteni, može se reći da je u ovom obračunu rukavica bačena u lice i da je obračun već započeo – ovo stoga što jedino javnost ne zna o kome se zapravo radi, dok svi ostali to i te kako znaju. A sada svi oni znaju i da je, ovim okončanjem dosadašnjeg perioda prećutne tolerancije, sukob prešao u akutnu fazu.

Kako se sve ovo događa u trenutku formiranja nove Vlade Srbije, nije nezamislivo i da ovaj slučaj saradnika strane a uz to i neprijateljske službe ima veze sa tim procesom. Pa mu značaj utoliko nadilazi puko personalno pitanje, s tim što će sastav nove vlade, svima koji su upućeni u detalje, pokazati i koja je strana odnela prevagu, takoreći naša ili njihova.

Tek, ukoliko ovo delimično demaskiranje saradnika CIA, ako ništa drugo, demonstrira nameru da pokušamo da se odbranimo od njenog kancerogenog uticaja, nagoveštaj da ona to neće tek tako dozvoliti moglo bi da predstavlja medijsko eksploatisanje tajnih snimaka telefonskih razgovora pojedinih zvaničnika aktuelne vlasti.

Sadržina razgovora koje iz nedelje u nedelju objavljuje novi nedeljnik u vlasništvu medijske grupacije u zapadnom korporativnom (su)vlasništvu u ovom je trenutku – dok se eventualno ne pojavi i nešto gadnije – od manjeg značaja u odnosu na samu činjenicu da tajno snimljeni telefonski razgovori dobijaju status medijsko-političke činjenice.

Ovakvom izlivu prljavih obaveštajnih operacija u javni prostor već smo prisustvovali u slučaju bivše Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, kad je opozicionar Zoran Zaev počeo da baca ”bombe” u vidu tajno snimljenih razgovora protiv tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog. Pa je Gruevski izneo optužbu da je sve to izvela inostrana služba u sprezi sa domaćim izvršiteljima, što je Zaev negirao sve dok Gruevski nije objavio krišom snimljeni razgovor njih dvojice u kome sam Zaev otvoreno kaže da ”poseduje materijale koje mu je dala jedna strana služba”.

Epilog svega toga, elem, bilo je odustajanje Makedonije od svog imena radi ulaska u NATO. Te shodno tome i bojazan da bi ovo ovde moglo da predstavlja sličnu pretnju ”makedonskim scenarijem”, u sklopu koga uopšte nije bitno da li će doći do smene vlasti, ili do njenog dovoljnog slabljenja da bi je tako lakše naterali na sve što se traži pobrojanim sinhronizovanim udarcima od Republike Srpske do Kosova i Metohije.

Osim što bi takva kapitulacija bila očigledno autodestruktivna, bila bi i potpuno anahrona. O tome nas je, i nehotice, obavestio bivši premijer Crne Gore Dritan Abazović povodom protivljenja Crne Gore – NATO članice – ulasku takozvanog Kosova u Savet Evrope. To je, primetio je, nova realnost.

Još samo da je dočekamo neoštećeni…

(RT.RS)