Počinje, izgleda, ono što smo znali da će jednom morati da započne: njihov poslednji pokušaj da srpsko pitanje na Balkanu konačno reše tako što će ga rasturiti u paramparčad. Udar zato mora da bude sveobuhvatan i istovremen.
Dakle, odjednom i Republika Srpska, i Kosovo i Metohija, i naravno sam Beograd kako bi se naterao na popuštanje koje će značiti slom politike kakvog-takvog otpora njihovim težnjama da budemo konačno rešeni. Pa je utoliko važnije što pored obeshrabrujućih ima i ohrabrujućih signala da nam ne pada na pamet da im olako dozvolimo da nas reše na pomenuti način…
Uzgred budi rečeno, ako je iko razuman posle svega što su nam uradili do sada smatrao da je samo paranoična teorija zavere, a ne stvarna zavera da svi Srbi na Balkanu budu eliminisani kao (geo)politički faktor, na takvo smatranje više nema pravo. Sama istovremenost udara na sve srpske tačke koje još nisu stabilizovane po meri NATO interesa da svi radimo tačno ono što narede, naime, predstavlja neoboriv dokaz; svi smo im meta, a to znamo iz prostog razloga što im i jesmo svi na meti.
Počev od Republike Srpske i njenog predsednika Milorada Dodika koji javno upozorava da mu prete hapšenjem – da bi mu zabranili dalje političko delovanje – i da će pucati u njega ako se drzne da pruži otpor. Povrh toga, baš sada, i nadležni pomoćnik američkog državnog sekretara Džejms O’Brajen daje javnu instrukciju Kristijanu Šmitu, koga nezakonito proglašava za visokog predstavnika, da (zlo)upotrebi bonska ovlašćenja koja mu ionako ne pripadaju.
Suvišno je i napominjati da najavljena reanimacija prakse u okviru koje su već smenjivali demokratski izabranog predsednika Republike Srpske i distriktom Brčko uzimali njenu dejtonsku teritoriju ne može da se shvati drugačije nego kao pretnja za sam njen opstanak.
Ali to je njihov problem. A naš problem sa svima njima sastoji se u tome što i s Kosovom i Metohijom hoće da urade isto što i sa Bosnom i Hercegovinom u smislu eliminacije srpskog faktora kao smetnje za ulazak u NATO. Isporuka ”džavelina” vlastima u Prištini, kao i najavljeno davanje statusa pridruženog člana u Parlamentarnoj skupštini NATO-a predstavljaju samo predigru za ispunjavanje glavne američke želje, a to je ulazak samozvanog Kosova u sam NATO, o čemu se nedavno izjasnio američki ambasador u Prištini Džef Hovenijer.
U istom smislu treba razumeti i čemu služi ulazak Prištine u Savet Evrope, no, i to, baš kao i tvrdoglavo insistiranje Aljbina Kurtija na eliminisanju dinara uprkos tobožnjeg negodovanja njegovih zapadnih pokrovitelja i nalogodavaca, predstavljaju samo dodatne mehanizme pritiska na Srbiju da prestane da se protivi ukidanju svoje južne pokrajine u korist njihove, to jest NATO Republike Kosovo.
I da istom prilikom prestane da se protivi i faktičkom ukidanju Republike Srpske, eto te istovremenosti koja dokazuje sinhronizovanost njihovih akcija protiv nas. Uostalom, sasvim logičnu jer im tako raste šansa da uspeju.
I koliko bi sve bilo jednostavnije da je uspela i obojena revolucija u Beogradu koje zimus nije bilo zahvaljujući ruskoj dojavi koliko i odsustvu želje kod većine ovdašnjeg naroda da opet posluže onako kako su im poslužili 5. oktobra a da toga uglavnom nisu bili ni svesni.
No cilj svejedno ostaje isti pa se u tom smislu naročita pažnja mora obratiti na, verovatno, najznačajniju informaciju koju smo imali prilike da dobijemo u proteklih nedelju dana: da u okruženju predsednika Srbije Aleksandra Vučića ima ljudi koji rade za CIA. Ovo je otkrio doskorašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin, i to putem ”Pinka”.
Sve i ako nije moguće pouzdano ustanoviti na koga to Vulin misli, ovu tvrdnju vredi preispitati jer iz toga proizlaze i pojedini važni zaključci.
Pod jedan: što zbog ozbiljnosti tvrdnje, što zbog mesta na kome je izgovorena, što zbog dosadašnje nesporne lojalnosti Vučiću, mora se zaključiti da Vulin to nije izneo u javnost bez dogovora sa samim Vučićem. Iz toga pak proističu dve važne informacije.
Najpre, da postoji visok stepen uverenosti u tačnost ove tvrdnje – jer inače sa njom ne bi izlazili u javnost, budući da iz raznih okolnosti nismo u poziciji da guramo prst u oko američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji olako, nego tek kad dođemo u situaciju, na primer, kao onomad s Momčilom Perišićem.
I drugo, da postoji namera, ili već doneta odluka, da se s ovom pojavom CIA krtice obračunaju kako i dolikuje. Zašto bi, inače, javno priznavali da tako nešto uopšte i postoji, ako već ne nameravaju i da je eliminišu? Drugim rečima, da im je prihvatljivo postojanje nekog novog Perišića, valjda nas ne bi ni obaveštavali da on postoji.
Štaviše, upravo zato što smo obavešteni, može se reći da je u ovom obračunu rukavica bačena u lice i da je obračun već započeo – ovo stoga što jedino javnost ne zna o kome se zapravo radi, dok svi ostali to i te kako znaju. A sada svi oni znaju i da je, ovim okončanjem dosadašnjeg perioda prećutne tolerancije, sukob prešao u akutnu fazu.
Kako se sve ovo događa u trenutku formiranja nove Vlade Srbije, nije nezamislivo i da ovaj slučaj saradnika strane a uz to i neprijateljske službe ima veze sa tim procesom. Pa mu značaj utoliko nadilazi puko personalno pitanje, s tim što će sastav nove vlade, svima koji su upućeni u detalje, pokazati i koja je strana odnela prevagu, takoreći naša ili njihova.
Tek, ukoliko ovo delimično demaskiranje saradnika CIA, ako ništa drugo, demonstrira nameru da pokušamo da se odbranimo od njenog kancerogenog uticaja, nagoveštaj da ona to neće tek tako dozvoliti moglo bi da predstavlja medijsko eksploatisanje tajnih snimaka telefonskih razgovora pojedinih zvaničnika aktuelne vlasti.
Sadržina razgovora koje iz nedelje u nedelju objavljuje novi nedeljnik u vlasništvu medijske grupacije u zapadnom korporativnom (su)vlasništvu u ovom je trenutku – dok se eventualno ne pojavi i nešto gadnije – od manjeg značaja u odnosu na samu činjenicu da tajno snimljeni telefonski razgovori dobijaju status medijsko-političke činjenice.
Ovakvom izlivu prljavih obaveštajnih operacija u javni prostor već smo prisustvovali u slučaju bivše Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, kad je opozicionar Zoran Zaev počeo da baca ”bombe” u vidu tajno snimljenih razgovora protiv tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog. Pa je Gruevski izneo optužbu da je sve to izvela inostrana služba u sprezi sa domaćim izvršiteljima, što je Zaev negirao sve dok Gruevski nije objaviokrišom snimljeni razgovor njih dvojice u kome sam Zaev otvoreno kaže da ”poseduje materijale koje mu je dala jedna strana služba”.
Epilog svega toga, elem, bilo je odustajanje Makedonije od svog imena radi ulaska u NATO. Te shodno tome i bojazan da bi ovo ovde moglo da predstavlja sličnu pretnju ”makedonskim scenarijem”, u sklopu koga uopšte nije bitno da li će doći do smene vlasti, ili do njenog dovoljnog slabljenja da bi je tako lakše naterali na sve što se traži pobrojanim sinhronizovanim udarcima od Republike Srpske do Kosova i Metohije.
Osim što bi takva kapitulacija bila očigledno autodestruktivna, bila bi i potpuno anahrona. O tome nas je, i nehotice, obavestio bivši premijer Crne Gore Dritan Abazović povodom protivljenja Crne Gore – NATO članice – ulasku takozvanog Kosova u Savet Evrope. To je, primetio je, nova realnost.
Nova predizborna kampanja u Budvi donijela nam je nakon petomjesečnog zatišja i novi „talas funkcionerskog izbornog turizma“, s njim i iznenada probuđenu brigu stranačkih čelnika iz Podgorice za probleme stanovnika našeg grada.
Ova struktura turista je, uz brigu za probleme Budvana od kojih je većina onih koji treba da se riješe u Vladi čije je sjedište u Glavnom gradu, gdje pomenuti „stoluju“, donijela i indikativnu brigu za to ko će s kim kreirati vlast nakon izbora. „Indikativnu“ zbog toga što se briga svodi na insinuacije o tome ko bi od konkurenata partija koje ovi „turisti“ reprezentuju, mogao nakon izbora da pregovara sa njima navodno mrskim DPS-om, a rola najsumnjivijeg je, očekivano, pripala grupi „Budva naš grad“ koja nema centralu u Podgorici a uživa ogromnu podršku birača.
Riječ je, zapravo, o istoj recepturi s kojom su pojedini konstituenti nove vlasti nedavno ratovali protiv konkurenata koji iskreno pripadaju anti-DPS taboru u predizbornoj kampanji u Podgorici. Matrica je prepoznatljiva: politički subjekat od čijeg rezultata organizatori hajke strahuju, konstantno se dovodi u sumnju da sprema savez sa DPS-om, ne bi li se na taj način umanjio njen izborni rezultat. Ovu igru „licencirani borci protiv DPS-a“, koji često imaju sjajne i unosne privatne relacije sa funkcionerima bivšeg režima i ne smeta im da u njihovim kabinetima sjede provjereni kadrovi Mila Đukanovića, primjenjuju već dugo. Nekada su na taj način čuvali status lidera pozicije, a sada čuvaju fotelje u novoj vlasti.
U tekućoj predizbornoj kampanji u Budvi, međutim, stari glumci igraju ovu predstavu nervoznije nego ikada dosada, valjda svjesni da im ponestaje mašte, i da su pročitani. Nervozu podižu i sve češći zvižduci iz auditorijuma u kojem ima sve manje mladih.
Predsjednik SAD sredinom 19. vijeka Abraham Linkoln, sjajno je objasnio problem s kojim se sada u Budvi suočavaju pomenuti „čuvari fotelja“ u vladinim i Skupštinskim kancelarijama u Podgorici, sentencom: „Možeš lagati neke ljude svo vrijeme, možeš lagati sve ljude neko vrijeme, ali ne možeš lagati sve ljude svo vrijeme!“ Za „čuvare fotelja“ problem je i što nisu valjano razumjeli ovu pouku, pa su čak i preko medija van Crne Gore, pokušali još jednom da plasiraju laž da grupa građana „Budva naš grad“ šuruje sa DPS-om.
Neko bi ovakvo insitiranje na neistini okarakterisao kao političko šibicarenje, koje je odraz nedostatka ideja, talenta i, prije svega argumenata. Kako bi se drugačije moglo opisati insistiranje na opseni, ali i potpunom izostanku zdrave političke polemike, razmjene argumenata?
Model političke borbe ove grupe, utisak je odavno prevaziđenih i političara bez harizme, protiv subjekata koje prepoznaju kao konkurenciju, sveo se isključivo na podmetanja u kojima je krunsko ovo da njihov konkurent sprema koaliciju sa DPS-om. Naravno, Demokratska partija socijalista odavno je naviknuta na duple pasove sa vječitim stranačkim liderima iz njihove nekadašnje opozicije, pa je jedva i sada dočekala novi „centaršut“ da odglumi kako su joj, oni koji nabacuju igru, zapravo ljuti neprijatelji.
Grupa građana „Budva naš grad“ koju predvodi Nikola Jovanović, je i uoči izbora održanih 26. maja ove godine, nakon kojih nije ni pregovarala a kamoli pokušala da formira vlast sa DPS-om, ponovila i na početku kampanje za predstojeće izbore da će se držati principa da vlast u Budvi neće praviti sa stožerom bivšeg režima ali ni sa Novom srpskom demokratijom, bar dok ne dokaže da se očistila od uticaja kriminogenih struktura.
Principijelnost je dokazana ljetos, i nema razloga da se iko boji kako će drugačije biti nakon 17. novembra, mada je jasno da nas nakon predstojećih izbora čeka mnogo lakši i jednostavniji put do formiranja vlasti.
„Čuvari fotelja“ su, očigledno, u očajničkoj nadi da mogu da promjene tok procesa koji donosi smjenu generacija ali i organizacija na crnogorskoj političkoj sceni, koja je otpočela u Budvi ali se razvija i u drugim gradovima, pribjegli „duplom pasu“ sa DPS-om koji su toliko puta odigrali i minulih decenija. Kao i uvijek – na štetu građana a na svoju ličnu korist!
Upravo zbog ovakve igre, grupa građana „Budva naš grad – Nikola Jovanović“ je javno ponovila da će se držati principa saopštenog uoči prethodnih izbora – da neće formirati vlast sa onima protiv kojih su se njeni članovi borili 30 godina, a koji su odgovorni za maltene sve glavne devijacije u našem društvu, ali ni sa onima koji namjeravaju da taj model vladanja primjenjuju u budućnosti.
U ovoj poslednjoj stavki je, zapravo, i suštinska „linija fronta“ predstojećih izbora u Budvi: „čuvari fotelja“ u Podgorici (i njihovi poslušnici u Budvi), pomislili su da je isplativo preuzeti model kojeg se DPS držao decenijama. Model koji podrazumijeva apsolutnu kontrolu poslovnih tokova, spregu sa organizovanim kriminalom i uništavanje politčkih konkurenata dezinformisanjem i dezavuisanjem javnosti preko kontrolisanih medija i armije botova.
To vrijeme je, na sreću prošlo, i „novi Milo Đukanović“ se bar u dogledno vrijeme neće ponoviti (čak ni sa AliExpress-a), naročito u Budvi u kojoj je načet i bivši režim. Kao i prije četiri godine, ovaj grad ponovo će biti centar promjena koje podrazumijevaju, prije svega, pozitivnu selekciju.
Građani Budve imaju u tekućoj predizbnornoj kampanji priliku da, možda i kao nikada ranije, prepoznaju ko se i sa kakvim potencijalom za rad u javnom interesu bori za njihove glasove. Nedostatak znanja, talenta i vještina ne može da se sakrije bježanjem od javnosti, skrivanjem iza šefova iz podgoričkih centrala i prljavom kampanjom.
Ali, u skladu sa onom narodnom da „ne pada snijeg da prekrije brijeg“ i ova predizborna kampanja, idealna je prilika da se pokaže javnosti koliko ko zna i na šta su sve spremni oni kojima neznanje i antitalenat ne smetaju da se šibicarskim opsenama bore za fotelje.
Nisam od juče na ovom svijetu i nisu mi nepoznati prljavi obračuni kojima se ponekad služe akteri poliitčkih ratova, iako u istim nikada nisam učestvovao, naročito ne skrivajući se iza lažnog imena i identiteta. Ali ovakvo odsustvo časti kakvo su pokazali botovi političke organizacije kojoj sam mnogo puta valjao, u aktuelnom predizbornom ratu u Budvi, dosada nisam vidio, niti vjerovao da postoji.
Sponzori botova koji su poslednjih dana i mene počeli da predstavljaju kao pripadnika Kavačkog klana, dobro znaju da nisam član nijednog klana, nikakve kriminalne grupe, i da sve bitke vodim ne skrivajući se ni od koga, uvijek spreman da se pogledam u oči sa onima koji misle da sam ih na neki način oštetio. Ovog puta, problem je, međutim, što sponzori kampanje u kojoj se njihovi vojnici skriveni iza lažnih imena i sa mnom obračunavaju pervertnim lažima, znaju koliko im ništa ne dugujem i koliko oni to meni ne mogu da kažu.
Makar zbog svih onih protesta u kojima se branilo njihovo pravo da nakon smjene DPS-a budu dio vlasti! Makar zbog grupe „Narod se pita“ koju sam pokrenuo u borbi da oni budu u aktuelnoj vladi… A to je samo djelić mog angažovanja u borbi protiv bivšeg režima, protiv pokušaja otimanja naših svetinja, protiv tiranije DPS mafije… Borbe koja ne traje od 30. avgusta 2020. već mnogo, mnogo duže.
I nakon svega, dočekao sam da me botovi onih čije sam pravo da budu dio vlasti nakon pada režima Mila Đukanovića, prozivaju da sam bivši Srbin i podvaljuju svakakve gadosti na svojim lažnim profilima po društvenim mrežama!? Možda bi bilo interesantno da se identiteti ovih botova otkriju, pa da se vidi kakve su to „Srbende“ koje Neđa Pekovića prozivaju da je bivši Srbin, a ne vide „baterije“ u srpstvu i novopečeno „europejstvo“ kod onih koji ih plaćaju!
Policija je dužna da reaguje povodom podmetanja da sam član Kavačkog klana, i obavezna je da sankcioniše odgovorne za plasiranje ovakvih i sličnih laži. Strpljivo čekam reakciju nadležnih. A do tada, vojevaću samo sa sponzorima prljave bot kampanje jer su odbranu fotelja u kojima sjede i mojom i zaslugom mojih saboraca, počeli da vode pokvarenije nego što je u ona najcrnja vremena DPS mafija koja mi je mnogo duže nego njima radila o glavi. To što svoju žrtvu nisam naplaćivao kao mnogi, posebno pojednci na zauzetim položajima u novoj vlasti, ne znači da ću se miriti sa progonom naslednika DPS kartela.
Ispratili smo mafiju koja nas je tlačila tri decenije, ispratićemo i svakoga ko je pomislio da može istim metodama da se obračunava sa neistomišljenicima u ovom novom vremenu. Nije ovo nikakva prijetnja, ovo je obećanje svima koji pomisle da mogu bez kazne da blate, podvaljuju i crtaju mete ljudima koji nisu pristali na njihove igranke.
Recepturu kojom su nedavno ratovali protiv konkurenata koji iskreno pripadaju anti-DPS taboru u predizbornoj kampanji u Podgorici, Nova srpska demokratija i partije koje su pristale da joj budu sateliti, pokušavaju sada da primijene i u Budvi. Nepotpisani PR tekst u beogradskim Novostima naslovljen „GRAĐANI ŠOKIRANI DEBATOM NA RTV BUDVA: DPS oštro napada Mikijelja, a brani Nikolu Jovanovića“, potvrđuje ovu konstataciju. Ali i govori o potpunom izostanku ideja i talenta u redovima NSD-a i satelita koji su zaboravili na krilaticu: „Možeš lagati neke ljude svo vrijeme, možeš lagati sve ljude neko vrijeme, ali ne možeš lagati sve ljude svo vrijeme!“Model političke borbe ove grupe odavno prevaziđenih i političara bez harizme i elementarnog znanja, protiv subjekata koje prepoznaju kao konkurenciju, sveo se isključivo na podmetanja u kojima je krunsko ono da njihov konkurent sprema koaliciju sa DPS-om. Naravno, Demokratska partija socijalista naviknuta na duple pasove sa vječitim stranačkim liderima iz njihove nekadašnje opozicije, jedva je dočekala novi „centaršut“ da odglumi kako su joj, oni koji nabacuju igru, zapravo ljuti neprijatelji. Stara šema veterana obmana.
U NSD-u su, međutim, zaboravili da ovom opsenom ne mogu neograničeno puta da varaju javnost nanoseći štetu konkurentima. Čak i kada se sakriju iza nepotpisanog PR teksta dnevnika čijem ugledu ne priliči ovakav šibicarski članak kojim je valjda trebala da se obmane javnost kako se grupa građana „Budva naš grad“ predvođena Nikolom Jovanovićem sprema za koaliciju sa DPS-om.
Kao i uoči izbora održanih 26. maja ove godine, nakon kojih nismo ni pregovarali sa DPS-om niti namjeravali sa njima da formiramo vlast, mi smo ponovili principe kojih ćemo se držati i nakon ovih predstojećih: vlast u Budvi nećemo praviti sa stožerom bivšeg režima ali ni sa Novom srpskom demokratijom, bar dok ne dokaže da se očistila od uticaja kriminogenih struktura. Da se držimo principa, potvrdili smo ljetos, i nema dileme da ćemo ga se držati i nakon 17. novembra, mada je jasno da nas nakon ovih izbora čeka mnogo lakši i jednostavniji put do formiranja vlasti.
Upravo, svjesni te činjenice, u NSD-u su pomislili da starim šibicarskim štosem mogu da promijene tok političkog procesa koji je započeo ne samo na lokalnim izborima Budvi, a koji donosi nove ideje i mlade i nezavisne ljude u rukovodećim strukturama lokalnih samouprava. Baš to saznanje unijelo je paniku među onim političarima koji su u potpunosti preuzeli matricu vladavine DPS-a, koja podrazumijeva spregu sa organizvanim kriminalom i zadovoljavanje interesa malog kruga partnera vlasnika partija na štetu građana. Otuda i ovaj poslednji „dupli pas“ NSD-a i DPS-a – prvi varaju građane da su jedino oni iskreni protivnici bivšeg režima, a drugi da imaju koalicioni potencijal da se opet ušunjaju u vlast.
Upravo zbog ovakvog odnosa, mi smo i javno ponovili da ćemo se držati principa saopštenog uoči prethodnih izbora – nećemo formirati vlast sa onima protiv kojih smo se borili 30 godina a koji su odgovorni za maltene sve glavne devijacije u našem društvu, kao što nećemo ni sa onima koji namjeravaju da taj model vladanja primjenjuju u budućnosti.
Vrijeme je za istinske promjene i pozitivnu selekciju. Građani Budve imaju u tekućoj predizbnornoj kampanji priliku da, možda i kao nikada ranije, prepoznaju ko se i sa kakvim potencijalom za rad u javnom interesu bori za njihove glasove. Nedostatak znanja, talenta i vještina ne može da se sakrije bježanjem od javnosti, skrivanjem iza šefova iz podgoričkih centrala i prljavom kampanjom.
Ali, u skladu sa onom narodnom da „ne pada snijeg da prekrije brijeg“ i ova predizborna kampanja, idealna je prilika da se pokaže javnosti koliko ko zna i na šta su sve spremni oni kojima neznanje i antitalenat ne smetaju da se šibicarskim opsenama bore za fotelje.