Bombardovanje Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. mnoge u našoj zemlji ostavilo je u neverici, druge u strahu, a treće u nenadoknadivim gubicima i tugovanju.

Ono o čemu se zbog tadašnje situacije na Kosovu i Metohiji šuškalo mesecima, obistinilo se u prvim danima proleća, pre četvrt veka, kada je tokom dva i po meseca pakla strahovao svaki građanin naše zemlje.

Dok se PVO Jugoslavije borila koliko je mogla s avionima NATO avijacije, mnogi od nas su morali da odlaze u skloništa i beže od bombi koje su padale svakodnevno.

Toga nisu bili pošteđeni ni neki od slavnih sportista, koji su o tim danima otvoreno pričali godinama kasnije.

Novak Đoković je, dok je odrastao na Banjici bio jedan od onih koji se danas u zrelim godinama dobro i živo sećaju tog ružnog perioda i prepričavaju kako su ga doživeli.

„Od 1991, 1992. pa sve do 2000. imali smo embargo. Borili smo se za hleb i mleko i ostale najneophodnije stvari za preživljavanje. Onda je, 1999. godine, Srbija bila bombardovana dva i po meseca bez prestanka, svake noći i svakog dana. Moja porodica i ja smo se za to vreme budili tokom noći zbog sirena, aviona koju su nas preletali. Bilo je poražavajuće i zastrašujuće. Najgora stvar koju sam ikada video“, pričao je Novak pre nekoliko godina Džeju Šetiju, britanskom novinaru.

Dodao je da sam nije izgubio nikoga u NATO agresiji koja je bila podrška aktivnostima terorističke organizacije OVK na Kosovu i Metohiji, ali i da će ožiljke iz tog perioda nositi zauvek.

„Na početku sam osetio ono što je i većina našeg naroda – želeo sam osvetu. Ko su oni da bombarduju nevine ljude? Šta se dešava? Imao sam 12 godina i sećam se da sam se na dan rođendana krio u skloništima i da su nam rekli da ćemo se, posle nedelju, dve skrivanja, vratiti normalnom životu i to je bilo to. Da nas neće zanimati šta će se desiti jer, ako nas pogode, šta mi tu možemo? Tako da, sećam se da sam 12. rođendan proveo sa prijateljima igrajući tenis. Tada nismo išli u školu, tako da je to bilo super! Pevali su mi rođendansku pesmu, a ja se jasno sećam slike aviona koji svugde ispuštaju bombe. Bilo je užasavajuće, ali sam se u isto vreme osećao kao da odrastam i u tome su mi dosta pomogli roditelji“, ispričao je Đoković.

Štaviše, još pre priče sa Britancima, Novak je tokom intervjua koji je dao Grejemu Bejsindžeru, Amerikance odveo tamo gde je boravio tokom bombardovanja – u podrum, sklonište.

„Sada smo u skloništu ispod stana u kom smo pričali. Ovde smo provodili svako veče tokom dve nedelje bombardovanja. Ludo je pomisliti koliko je ovde ljudi moralo da dođe i da se sakrije od opasnosti koja je pretila iz vazduha. Ostalo je isto kao pre 20 godina“, rekao je Đoković 2020.

Tokom NATO bombardovanja ubijeno je između 1200 i 2500 civila i više stotina vojnika i policajaca.

„Cela zgrada se ovde skrivala, tu je više od 50 stanova. Nema baš mnogo mesta, ljudi ne bi ulazili do kraja, zatvarali smo ova vraa da detonacija ili eksplozija ne nepravi štetu. Nisam ovde bio sedam, osam godina, ne sećam ovih stvari, bio sam mali. Bio sam prestavljen i nisam se osećao bezbedno, bojao sam se sledećeg trenutka, šta će biti s mojom braćom i porodicom. Prvih dana bilo je patnje, suza, straha, a kasnije su ljudi počeli da pevaju, igraju karte, shvatili su da je to realnost“, objasnio je svojevremeno srpski teniser.

Punih 25 godina posle bombardovanja, ta stradanja i sve ostalo izgradili su Novaka Đokovića u najvećeg tenisera svih vremena i vlasnika rekorda po broju mastersa (40), grend slemova (24) i nedelja na vrhu svetske ATP liste (417) gde se nalazi i dan danas.