Connect with us

Glas naroda

Oklevetani patriotizam

Published

on

PIŠE: Slobodan ANTONIĆ (RT Balkan)

U Srbiji danas gotovo da nema oklevetanije reči no što je to patriotizam. Naravno – srpski patriotizam.

Već sam pominjao čuveni diktum Sretena Ugričića: “Pogledajmo sledeći niz: patriotizam – nacionalizam – šovinizam – nacizam. (…) U ovom nizu nema uljeza.” Kad kažeš (srpski) patriotizam automatski si rekao i nacizam.

“Patriotizam je poslednje/prvo pribežište za ništarije”, podučava nas Ivan Milenković. “Patriotizam je drugo ime za zločin i nasilje”, kaže i Ivan Čolović. “U Srbiji je patriotizam neraskidivo povezan sa veličanjem zločinaca”, saglasna je i Biljana Stojković. “Meni se patriotizam u Srbiji gadi”, reći će Dinko Gruhonjić (ovde 7: 56-58). “Antisrpstvo je preduslov patriotizma”, mudruje i Kišjuhas.

Komentator “Peščanika” Miloš Janković zalaže se da se “javnosti predoči zašto je loše u današnjoj Srbiji podučavati decu patriotskim osećanjima: u Srbiji je na snazi štetni, manipulativni oblik patriotizma – potrebno ga je držati što dalje od učionice”. Ili, kaže Janković, valja zahtevati da se deca podučavaju pravom patriotizmu – recimo, učiti ih “da je vakcinacija savršen patriotski čin“ (sic!).

Nema ni jedan patriotski simbol Srbije a da nije problematičan. Recimo, zastava. Aktivistkinja Jelena Jaćimović kaže za “Danas”, da je za nju aktuelna srpska trobojka asocijacija na genocid u Srebrenici: “Tada sam imala tri godine (kad se desio ‘genocid’ – S. A.), ali ipak osećam krivicu – uvek kada vidim našu zastavu pomislim na to.” (na “genocid”! – S. A.).

Dan državnosti? Filip Mitričević, ličnostavaš “Danasa”, protestuje što Srbija “slavi svoju pobunu protiv Otomanske imperije” i oslobođenje od “ropstva pod Turcima”. “Diskurs oko Dana državnosti je vrlo isključiv u svojim vrednostima i svojoj retorici”, što je zapravo nacionalizam – onaj srpski naspram onog turskog. Mitričević se pita: “Kada ćemo prestati da definišemo sebe kroz prizmu mržnje prema drugome?” Umesto nacionalističkog Dana državnosti, bolje je slaviti oslobođenje od fašizma, kao u doba kad smo “kao država bili savez antifašističkih naroda i narodnosti”, i kad smo “pripadali ‘boljem’ delu sveta”, jer smo bili deo “antifašističke ekumene”.

(Dakle, pobuna Srba protiv okupatora – svakog okupatora – jeste “mržnja” i “isključivost”, a dobra je samo borba protiv fašizma – pri čemu će nam, naravno, naš vrli evroatlantista da objasni ko je tačno ovde “fašista”).

Himna? Ona je “ekskluzivistička, jer u njoj stoji da Bog spasi srpski rod, a Srbija ima drugih naroda i drugih veroispovesti”, zgrožena je na “Peščaniku” Vesna Pešić. “To više nije ‘naša’ himna – jer od početka to nije ni bila”, odlučan je na istom mestu i Dejan Ilić. “Izbor Bože pravde za srpsku himnu ne doprinosi smanjivanju tenzija” (!?), ukazuje Filip David na “Al džaziri”. “Himna je bezvoljna i slinava”, gnuša se na “Peščaniku” i Nadežda Milenković.

Na severu
E, ali u Srbiji postoji i dobar patriotizam – onaj vojvođanski. Na skorašnjoj tribini NDNV, s Gruhonjićem, Kišjuhasom i Basarom u glavnim ulogama, čuli smo da je “usud Srbije zver etnonacionalizma” (Basara), ali je zato “Vojvodina civilizacijska vrednost” (Kišjuhas), zbog čega je “važno nastaviti negovati ‘regionalni lokalpatriotizam’” (Boris Varga).

“Tribina je počela intoniranjem vojvođanske pesme ‘Ja sam rođen tamo na salašu’, za koju je Dinko Gruhonjić rekao da je ‘možda utopijska, a možda i futuristička himna Vojvodine’”, egzaltirano izveštava Gruhonjićeva autonomija.info, “a prisutni su je odslušali stojeći, dok su neki od njih držali desnu ruku na srcu”.

Eto, sav sam se naježio. Pravi srednjoevropski klajnerburgerski patriotizam, a ne kao ovaj naš, seljački, balkanski i antiokupatorsko-genocidni…

Dakako, i simboli tog dobrog patriotizma su izuzetni. Jer Vojvodna ima zastavu staru čitavih 20 godina, koja – kako nam objašnjava Gruhonjićev sajt – “podseća na zastavu EU i tako označava težnju Vojvodine za povratkom evropskoj kući, evropskim vrednostima i integracijama”.

A grb naše Voše je još dve godine stariji, i nastao je spajanjem nekadašnjih mađarskih grbova Srema, Banata i Bačke – “sva tri grba potiču iz habzburškog perioda i nastali su u 18. veku”, s ponosom ističe autonomija.info.

O, kakve li miline! EU i Habsurgovci, to nam dajte – plus tamburice, salaši, lalinski izgovor, ravnica… A ne antiosmanske pobunjenike i neinkluzivnu himnu – još bezvoljnu i slinavu. Fuj!

A u kampanji za predsedničke izbore 2022. Srbi su saznali i za još jedno poželjno rodoljublje: “ustavni patriotizam”. Za to se založila kandidatkinja koalicije Moramo, Biljana Stojković, označivši ga kao “nadnacionalni koncept”.

Žaba je videla da se konji kuju baš u Nemačkoj, gde je ustavni patriotizam (Verfassungspatriotismus) propovedao Habermas (ovde). Tamo je slom nacističke Nemačke 1945. otvorio pitanje sadržaja nemačkog patriotizma. Habermas je lansirao pojam “ustavnog patriotizma”, kao privrženost građanina ne bilo kojoj Nemačkoj, već samo ustavnoj, demokratskoj republici – naciji građana (Staatsbürgernation).

Ali, ova sintagma, možda donekle i podobna za postnacističku Nemačku, odbačena je kao univerzalni model za druge države – zbog odvajanja republike od nacije. Evropski nacionalni identiteti su obično sinteza univerzalističkih načela građanstva i konkretnog etno-kulturnog sadržaja. Zato nijedan patriotizam nije vezan samo za formalno-pravni pojam ustava. Građanska solidarnost nikada ne počiva samo na odanosti ustavu, ona je uvek i osećaj pripadnosti zajedničkoj kulturi i istoriji.

Uostalom, i Habermasov Nemac ne može da voli i brani samo Grundgesetz (ustav Nemačke, donet 1949). Takav koncept patriotizma u Nemačkoj, između ostalog, i doveo je do toga da bi, u slučaju rata, svega 11 posto Nemaca s oružjem u ruci branilo svoju zemlju (2023).

No, o tome neka brinu Nemci. Ali, kada “ustavni patriotizam” Srbiji predlažu notorni priznavači realnosti na Kosmetu, to može samo da izazove ledene žmarce u kostima svakog kome je jasno kakav bi “ustav” ta ekipa napravila, samo da joj se pruži prilika – i čemu bismo onda morali da budemo “lojalni”.

Što se pak tiče Džonsonove izreke – da je “patriotizam poslednje pribežište ništarija” – ona se koristi kao optužba da svi koji se pozivaju na patriotizam najčešće imaju nečasne namere, da su moralno sumnjivi. Ali, Džonson u članku “Patriota” (1774) zapravo napada “lažni patriotizam” (false patriotism), no i dalje visoko ceni “istinski patriotizam” (true patriotism). Dakle, nije svaki patriotizam poslednje pribežište ništarija, već samo lažni patriotizam.

Patriotizmu se takođe često zamera, sa stanovišta čistog moralizma, i pristrasnost prema svome, koja navodno automatski povlači i isključivost (diskriminaciju) prema drugom. Ali, patriota može biti pristrasan prema svojoj otadžbini u meri u kojoj to nije kršenje univerzalne pravednosti i opšteljudske solidarnosti (ovde 538).

Pristrasnost
Kao što smo prema svojoj deci pristrasni, ali ne po cenu da tuđu decu mučimo i ubijamo, tako je i patriota pristrasan prema svojoj otadžbini, ali ne po cenu da tuđe zemlje pljačka i uništava (isto). Tvrdnja da je svaki patriota u osnovi nemoralan, jednaka je tvrdnji da je takav i svaki brižni i dobar roditelj.

Patriota je, izvorno, “onaj koji voli otadžbinu” (patriae amans). Stoga je u osnovi patriotizma više ljubav, nego interes. Patriotizam nije zahvalnost zbog primljenih materijalnih blagodeti (materijalistički patriotizam), niti zahvalnost zbog jamstva građanskih i političkih sloboda (republikanski patriotizam), niti zahvalnost zbog ovaploćenja morala (etički patriotizam). Za sva tri stanovišta zajedničko je to da zahtevaju da se otadžbina voli samo u jednom njenom, najboljem obliku.

To bi bilo isto kao kada bi propisali detetu da voli svoju majku samo ako je ona bogata, lepa i moralno besprekorna. Majka se voli i kada je nesavršena. Baš kao i otadžbina.

Funkcija ljubavi prema otadžbini, objašnjava Mekintajer, važna je zbog zahteva za žrtvovanjem. Samo ljubav može biti trajni motiv da se podnose žrtve. A u nesavršenom svetu kakav je naš, s ograničenim resursima, žrtvovanje za zajednicu osnovni je način da ona preživi. Zajednica s više ljudi spremnih da se za nju žrtvuju, pod ostalim jednakim uslovima, uvek će biti u prednosti u odnosu na zajednicu egoističkih pojedinaca.

Takođe, patriotizam ne znači biti protiv svake kritike sopstvene zemlje – pogotovo ne protiv one koja se odnosi na vlast, raspored moći, ekonomsku ili međunarodnu politiku vlade itd. Jedino je odbrana i preživljavanje vlastite zajednice ona vrednost prema kojoj je patrioti dozvoljeno da bude nekritičan.

U trenutku kada je egzistencija zajednice ugrožena, patriota se nikada ne pita da li je treba braniti ili ne. Zato Mekintajer i kaže da “dobri vojnici ne mogu biti liberaši” (ovde 17).

Iz tog ugla posmatrano, građanska vrlina patriotizma meri se spremnošću da se svojoj zemlji i svom narodu nešto žrtvuje, a ne da se od njih neprestano nešto traži i uzima. Zato politička uprava polukolonijalnih zemalja nema šta da priča o patriotizmu. Baš kao ni kompradorska opozicija i njena opslužujuća inteligencija. Svi oni zajednički rade protiv patriotizma – oni prvi tako što ga svojim zloupotrebama kompromituju, a ovi drugi tako što ga ismevanjem obescenjuju.

Zato u Srbiji danas i nema oklevetanije reči no što je to patriotizam. Srpskipatriotizam.

RT Balkan

Glas naroda

Medojević: Svako ko prihvati poziv DPS-a na pregovore oko Podgorice je politički mrtav; DPS je politički Černobilj

Published

on

„DPS je politički Černobilj i sve dok se nekorumpirani i nekompromitovani lideri DPS-a ne distanciraju od Đukanovića i narko-nasleđa neće imati podršku zapadnih partnera. To su predstavnici Kvinte jasno saopštili Živkoviću“, rekao je lider PzP-a Nebojša Medojević.

On je kazao da je očigledno da Živković nema dovoljno hrabrosti da povede ovu frakciju u DPS-u u osnivanje nove stranke koja bi se distancirala od DPS -a kao političkog krila narko-mafije i duvanskog kartela.

„Svako ko sjutra dođe na pregovore sa DPS-om politički je mrtav. Dolaskom na pregovore sa DPS-om Milatović bi pokazao zapadnim partnerima da je neupotrebljiv za ozbiljnu politiku, a Dritan da je u očajnoj političkoj poziciji i spreman na sve“, poručio je Medojević.

On je istakao i da ne očekuje da će se Duško Marković odazvati pozivu DPS-a jer je kao stari lisac dovoljno iskusan da zna da je DPS neprihvatljiv u vlasti za zapadne partnere. Marković je osnovao stranku da bude na raspolaganju zapadnim partnerima, u slučaju da im njegove političke usluge budu trebale, a da bi se zaštitio od hapšenja u akciji zapada protiv švercera kokaina i cigareta.

„Sve dok ne dođe do katarze unutra DPS-a i izdvajanja mladih nekompromitovanih ljudi u novu stranku koja neće biti pod uticajem Đukanovića i narko i duvanskog kartela, DPS će blokirati progresivne političke procese, a nove vlasti će pažnju javnosti sa svog neznanja i korupcije, pokrivati strahom od povratka Đukanovića i DPS-a na vlast. Politička odgovornost je na predsjedniku države, Skupštine i Vlade da artikulišu kurs državne politike koji će onemogućiti povratak narko kartela na vlast i sprovesti radikalne reforme neophodne za nastavak evropskog puta“, zaključio je on.

Nastavi Citanje

Glas naroda

Strah od decentralizacije, mladih i nezavisnih ljudi

Published

on

Nove ideje plaše ljude koji žive u prošlosti i na prevaziđenim tekovinama. Tako je i sa idejom decentralizacije vlasti koja se polako budi u Crnoj Gori, ponajviše i najbrže u Budvi.

Iako je riječ o trendu koji donosi ogroman napredak na planu funkcionalnosti, operativnosti, brzine rada… samim tim i kvaliteta lokalnih samouprava, sa njim se ne mire politički subjekti okoštalih struktura, naviknutih da se „misli iz jedne glave“. To je razlog zbog čega su se maltene sve partije i pojedinci koji su godinama kreirali tokove na političkoj sceni Crne Gore, ujedinili u otporu procesu decentralizacije vlasti, naročito u Budvi, gradu koji većina njih doživljava kao plijen.

Matrica kojom se ove okoštale političke strukture, ponekad i samo fiktivno suprotstavljene, je poznata: i jedni i drugi navodno brane državu i to, da tragikomedija njihove politike bude veća – jedni od drugih. Naravno, sa ciljem da se nanese šteta nekom trećem a u ovom slučaju to su oni koji se zalažu za decentralizaciju. Na primjeru Budve, ključni protivnik „okoštalih“ je strana koja se zalaže za to da se ovim gradom ne upravlja iz Podgorice i za interes partijskih centrala u Glavnom gradu.

Rukovođenje Budvom iz Budve, većina struktura koje plaši proces decentralizacije, doživljava kao gubljenje pozicija na državnom nivou. Otuda i desant „partijskih lidera“ sa kancelarijama u Podgorici i u ovoj predizbornoj kampanji u Budvi.

Isto je „porijeklo“ i podmetanja da se građanska lista „Budva naš grad“ sprema za koaliciju sa DPS-om. To je zapravo ključni adut okoštalih struktura u borbi protiv novih ideja i mladih ljudi koji je nose u Budvi: da sijanjem straha kod građana smanjuju izlaznost na izborima i time povećavaju uticaj svoje, sve malobrojnije „biračke mašine“, podmazane benefitima koje donosi državna vlast. U prevodu: borba za osvajanje vlasti u Budvi, za njih je bitka za čuvanje svojih fotelja.

DPS je u toj igri već četiri godine „babaroga“ koja služi za odbranu zauzetih funkcionerskih položaja i benefita koje oni nose. Briga o Budvi zato se, u ovim krugovima, rađa samo u predizbornim periodima. Samo tada se vječiti partijski lideri i njihovi vječiti „najbliži saradnici“ sjete da grad koji samo prihodima od turizma puni budžet države sa preko pola milijarde eura, nema bolnicu i porodilište.

Ta igra odgovara i DPS-u, jer je politika „zavadi pa vladaj“ nastala u njihovoj radionici, pa su nove ideje o pomirenju, zajedničkoj borbi za opšte dobro i mladi ljudi koji je nose, prepoznati kao opasnost a ne šansa. Jer, kao što su samo „arhineprijatelji Crne Gore“ iz matriksa bivšeg režima bili poželjni da budu opozicija DPS-u, tako je svaka pojava novih snaga, ljudi koji nose suštinske promjene, rizik za „bivše“.

Budva naš grad promo
FOTO: Budva naš grad

Zbog gorenavedenih fenomena, i dešava se to da opštinsku vlast u Budvi koja je sačuvala 41 miliona eura građana samo u parnici sa austrijsko njemačkim koncernom WTE, a o čijem odnosu prema gradu svjedoči i činjenica da na računu Budve trenutno ima 17 miliona eura, „okoštale strukture“ prepoznaju kao problem.

Ovakav odnos najbolje ilustruje za šta se to ove strukture zbilja bore. Bivši režim je to savršeno predstavio korupcionaškim aferama u kojima je Budvi umalo nanijeta šteta od preko 100 miliona eura. Od tog i sličnih dostignuća bivše vlasti, još uvijek branimo građane Budve i ironija je da iz pojedinih strutkura nove državne vlasti optužuju one koji se suštinski bore protiv tekovina DPS-a u Budvi, planiraju da idu sa njima u koaliciju! Posebno kada takvo mešetarenje stiže od pojedinaca koji u svojim kabinetima dovlače osvjedočene kadrove bivše vlasti, naročito istaknute u jurišu na imovinu crkve.

Sve se zapravo svodi na to da se zaustavi proces decentralizacije, spriječi postojanje lokalne samouprave koja ne zadovoljava interese pojedinaca koji su zaposjeli fotelje u državnoj vlasti, već radi isključivo za račun građana Budve.

Tu je i problem pojedinih struktura iz podzemlja koje su u Budvi minulih godina često mijenjale političke pozicije tragajući za stranom s kojom će najbolje moći da se nagode zarad ostvarenja svojih interesa, koji naravno nemaju veze sa interesima građana. Uoči prethodnih i ovih izbora, budvansko podzemlje se, ne slučajno, ušančilo u taboru u kojem je najveća disproporcija između apetita i potencijala nominalnih predvodnika tog političkog činioca. „Ne slučajno“ jer opisana disproporcija predstavlja preporuku za saradnju sa podzemljem.

Građani Budve potvrdu ove konstatacije o disproporciji apetita i potencijala najbolje vide u tekućoj predizbornoj kampanji jer pojedinih predvodnika izbornih lista nema u javnim nastupima, predizbornim debatama. I ovaj, nadasve komičan detalj, otkriva Budvanima ko se sve, i sa kakvim namjerama, bori za vlast.

Na građanima je da odaberu opciju koja će sačuvati grad od zadovoljavanja ličnih interesa okoštalih struktura sa foteljama u Podgorici, i njihovih partnera iz podzemlja. Za to je potreban masovan izlazak na izbore 17. novembra jer mala izlasnost odgovara upravo onima koji se oslanjaju na „biračku mašinu“ kreiranu za zadovoljavanje privatnih interesa vječitih lidera i njihovih poslovnih partnera.

Izvor: VIJESTI

00:02
/
00:29

Nastavi Citanje

Glas naroda

Ima nama molitve bez njih

Published

on

PIŠE: Spasoje TOMIĆ

Autor je srpski političar iz Cg i magistrand istorije

Svojevremeno je o. Gojko Perović izrekao jednu rečenicu koja je glasila „Nema nama molitve bez njih, niti njima Crne Gore bez nas“. Sa prvim dijelom rečenice se nisam sagladio, jer su događaji u Mojkovcu, da te događaju uzmemo kao reper pokazali da oni ne žele da se mole Bogu, već im je nažalost petokraka osnov razmišljanja i postojanja.

Sa drugim dijelom rečenice sam saglasan, jer smo mi Srbi stvarali Crnu Goru kroz vjekove, stvarali je na onim vrijednosti koje su univerzalne. Naravno, ovaj provizorijum iz 2006 stvarali nismo, jer je provizorijum Montenegro zasnovan na antisrpstvu.

Dukljanska jeka

Pošto je kako već rekoh provizorijum stvoren na antisrpstvu, onda je svako pomjeranje i pokušaj vraćanja Crne Gore sebi praćen kuknjavom, vriskom i nekom Titovih pionira ideološki koji su nastali iz Jajca. Imamo više primjera, prvi je mržnja koja izbija iz priče jednog od protestanata ispred skupštine ( to morate pogledati) kada kaže glasom punim mržnje “ Srbi je li? Srbi…!“, jer se zaboga predsjednik skupštine Mandić usudio da im takne zastavu iz hola, zastavu koja je apsolutno neutemeljena i koja je pride izmišljotina Ranka Krivokapića. I nisu samo ječali i njištali oni napolju, njištali i ječali su i poslanici DPS-a, od Hitlera do „munje nebeske „Nenezića koji je bio spreman da se bije, ali mu ne dadoše inače bi bojim se čudo napravio.

Drugi primjer je kapela koju pravi porodica Mandić u Poljima, koliko smo upoznati kod svojih grobnica, na svojoj zemlji. Ali opet smeta, jer takvima kakvi jesu i ti kojima smeta, zajedno sa Vijestima koje to uredno promovišu i forsiraju, svaka Kapela koja se gradi bi valjalo da bude srušena. Naučili kada su rušili Njegoševu kapelu, pa im oslačalo da maljevima razbijaju, razvaljuju, oburdavaju. Nesrećnici!

Treći primjer je dukljanska jeka,vika i vriska oko srpskog jezika. E tu je kvaka, kada se pomene srpski jezik, sve evropske povelje, dostignuća, pregnuća, poglavlja, zaglavlja, fusnote EU padaju u vodu! Jer iako je srpski većinski, po njihovom iskrivljenom poimanju stvarnosti ne bi trebalo da bude službeni, jer im kako kažu podriva temelje države? Još nam jedna uvažena profesorica reče kao je crnogorski u stvari srpski tj srpski je crnogorski pa pošto je crnogorski službeni a srpski nije onda je i srpski službeni? Ovo ni Sveto Marović ne bi smislio u svoje vrijeme, niti bi mogao da rastumači.

Treba li da se mirimo?

Mišljenja sam da mi nismo ti koji treba da se mire, ja sam više za neku vrstu suživota, jer ako budemo mi pričali priču o pomirenju ispašće da smo mi nekoga trideset godina proganjali, diskriminisali, hapsili, zatvarali, montirali procese! A nismo, zato dok svi oni koji su nam loše činili kao Srbima svih ovih decenija, treba da se izvinu i traže način kako da oni pruže ruku pomirenja, ali iskreno, jer lažnog bratstva i jedinstva nam je bilo dosta, pa ne bih volio da na teži način mi Srbi iz Cg naučimo neke lekcije kao što su ih naučili naši sunarodnici u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija, Bosni i Hrvatskoj.

Dakle, na kraju, svakome svoje, suživot, za početak da srpski bude službeni, u stvari mora biti službeni i biće službeni, pa makar se sva dukljansko proustaška bulumenta na čelu sa Milom Đukanovićem, njegovim epigonima i Sokolom iz Hrvatske pobila na vrh glave!

Nastavi Citanje

U Trendu