SAD i Velika Britanija izvršili su sa 100 krstarećih raketa i 16 laserskih vođenih avio bombi upozoravajući udar na ciljeve širom zapadnog Jemena, koji je pod ktrolom Huta, frakcije koju podržava Iran i jedini koji su na Bliskom istoku objavili rat Izraelu i blokirali ulaz u Crveno more.

Preusmeravanje tankera i kontejnerski brodova, raketiranje brodova, okršaji američkih razarača i od nedavno britanskog broda pokrenuli su prve udare širom zapadnog Jemena.

Napad je izvršen, a sada se postavlja pitanje, a šta dalje?

Sada svi čekaju kakav će biti odgovor jemenskih Huta. Za sada oglašavaju se lideri pretnjama da će biti SAD i Britanija uništene, odnosno njihove baze u regionu. Dalje od toga više ništa. Tišina, što može da ukazuje da Huti čekaju povoljnu priliku za uzvratni udar, da očekuju da će SAD u narednim danima izvršiti nove raketne napade na pozicije Huta.

Po svemu sudeći iskustva iz rata sa Saudijcima, ponovo je upotrebljena raspršenost snaga, rakete naleze u skrivenim skladištima u dubinama planina na severozapadu Jemena.

Međutim, britanski Sky New navodi da su SAD informisale nekoliko sati pre početka napada jemenske Hute da će biti napadnuti i da se sve ono što može skloni, kako bi se izbegao iznenadni udar koji bi Bliski istok uveo u veliki regionalni rat.

Ove zvanično potvrde nema, ali da su Amerikanci zaista obavestili Hute da će biti govora, govori i podatak o broju od 5 poginulih i šestoro ranjenih na desetine lokacija koje su SAD napale.

Isto tako osim verbalnih pretnji i natpisa, postera kako gore SAD vojni brodovi nema. Totalna tišina.

Na jemenskoj televiziji pokazuje se digitalna mapa američkih baza i pozicija koje bi mogle ući u zonu napada. Tu je pre njvega tradicionalno jug Izraela Eliat, zatim baza bazu Muvafak Salti u Jordanu koju koriste SAD, a u kojoj su smeštene dve eskadrile lovaca F-16 i eskadrila F-22 Raptor, koji nisu upotrebljeni, iako se društvenim mrežama širi informacija da je jedan F-22 oboren. Međutim F-22 u petak ujutro nije ni poleteo na borbene zadatke.

Pod udarom bi moglo da se nađe i vazduhoplovna baza Al Udeid u Kataru odakle je poleteo izviđački avion RC-135W koji je preleteo Saudijsku Arabiju.

Sjedinjene Američke Države u malenom Džibutiju imaju svoje bazu Kamp Lemonier koja je sedište Združenih kombinovanih udarnih snaga na rogu Afrike. Brojno stanje je 4.000 pripadnika koji se koriste za tajne operacije u Somaliji i Jemenu.

Takođe tu treba dodati i baze na severoistoku Sirije, na severu Iraka.

Inače Sjedinjene Države na području Bliskog istoka imaju 57.000 pripadnika koji su permanentno angažovani u različitim operacijma. Prema zemljama Bliskog istoka to izgleda ovako: Jordan : 3.500 Egipat: 500, Sirija 900, Irak: 2.000, Izrael: 100, Saudijska Arabija: 2.500 Kuvajt: 10.000, Bahrein: 4.500, Katar: 10.000, Ujedinjeni Arapski Emirati: 5.000, i na brodovima u Crvenom moru: 4.500 pripadnika.

Balistički arsenal jemsnskih Huta

Sa čim bi Huti mogli da udare na baze u regionu, svakako je tu balistička raketa srednjeg dometa “Šahab-3”

Sahab-3 je balistička raketa srednjeg dometa napravljena po uzoru na severnokorejsku raketu No Dong. Šahab-3 ima maksimalni domet od 2000 km, što ga čini sposobnim da gađa ciljeve izvan svojih neposrednih graničnih regiona.U pitanju je raketa na tečno gorivo, koja nosi jednu bojevu glavu od 1.200 kg. Iako su trenutno naoružani konvencionalnim visokoeksplozivnim bojevim glavama, ove rakete mogu da nose i nuklearne bojeve glave. U pitanju jemobilni sistem, a Šahab-3 se može lansirati sa bilo koje lokacije.

Šahab-3 je prvi put je testiran 1998. Stručnjaci veruju da Iran poseduje 25-50 projektila Šahab-3. Sa ovom raketom moguće je gađati mete od Rumunije do severne Indije. Zapad i Izrael su ovo balističku raketu označili kao pretnju po bezebednost. Maksimalni domet rakete je 2000 km. Ovo je prvi put da je ova raketa viđena van Irana.

GADHAR 10

Ghadr je balistička raketa srednjeg dometa napravljena po uzoru na iranski Šahab-3. Neke značajne promene na Ghadru su: smanjenje veličine zadnjih peraja, smanjenje težine, manja masa bojeve glave i novi sistem navođenja. Ghadr ima maksimalni domet od 1.950 km. Reč je o dvostepenoj raketi pri čemu prvi stepen koristi tečno gorivo, a drugi stepen na čvrsto gorivo. Projektil je trenutno napravljen da nosi konvencionalnu bojevu glavu, ali može biti naoružan i hemijskom ili nuklearnom bojevom glavom.

Iran je redizajnirao nos projektila kako bi dobio „konus za nos u obliku flašice“

Ovaj novi oblik nosa omogućava da bojeva glava ponovo uđe u orbitu većom brzinom. Takođe daje bojevoj glavi mogućnost da detonira u vazduhu iznad svoje mete.

Ghadr je mobilan, Vreme za postavljanje rakete je četvorostruko kraće od Šahaba Iran je počeo da eksperimentiše sa dvostepenom raketom 2004. godine kao početak razvoja Ghadr-1. Prvi zabeleženi test bio je u novembru 2015. Bojeva glava rakete Ghadar ima veće brzine ponovnog ulaska što povećava njenu sposobnost da prođe kroz sisteme protivraketne odbrane. Sposobnost bojeve glave da eksplodira u vazduh takođe ugrožava svoje mete EMP-om koji u nekim slučajevima može biti razorniji od tradicionalne nuklearne bojeve glave.

Krstareće rakete Al Quds

Krstareća raketa Al Kuds (Jerusalim) dometa do 1.600 km. predtavljena je i kao čuvar moreuza Babel Mandeb. Ranije verzije 2019. godine upotrebljene su bile u napadu na Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate.

U pitanju je kopija sovjetske krstareće rakete H-55 koja je dobijena početkom 2000 tih godina iz Ukrajine. Na vidiku početkom 2000. pojavila se povoljna prilika. Iranska i kineska delegacija uspele su sasvim slučajno da na crnom tržištu u Ukrajini pronađu zaostale sovjetske krstareće rakete Kh-55 (NATO oznaka AS-15 Kent) koje su koristili strateški bombarderi Tu-160. Iranci i Kinezi uspeli su da se za čisti keš dočepaju ovih raketa sa zemaljskom opremom. Rakete su uspešno prebačene u Kinu, gde je izveden obrnuti inženjering. Sva iskustva su naravno podeljena sa Irancima, koji sa Kinezima imaju odličnu vojnu saradnju i proizvodnju pre svega protivbrodskih projekitla Noor (C-802) po licenci.

Familija sovjetskih krstarećih raketa Kh-55 nastala je kao samostalni projekat MKB Raduga početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Konstrukcioni biro nije uspeo da ubedi sovjetske funkcionere o značaju svoje rakete, ali je sve dobilo kopernikanski preokret kad se saznalo za američki projekat krstarećih raketa lansiranih iz aviona (AGM-86). Interesantno je da familija raketa Kh-55 liči na ranu verziju američke krstareće rakete BGM-109 Tomohavk koja je imala valjkasti trup sa izvučenim ravnim krilima, fiksnim repnim upravljačkim površinama i podtrupnim turboventilatorskim motorom. Najvidljivija razlika između rakete Tomohavk i Kh-55 je položaj motora. Kod Tomohavka on je ugrađen u repu i koristi podtrupni dovodni kanal i ispusno-potisni izduvnik u repu. Raketa Kh-55 ima dva turboventilatorska potisna motora OMSK AMKB TVD-50 ugrađen u gondoli u zadnjem delu trupa. Potisni TVD-50 je najkritičniji deo tehnologije Kh-55 jer taj kompaktni i štedljivi turboventilatorski motor koriste i druge krstareće rakete i bespilotne letelice sovjetske proizvodnje. Dok američka Tomohavk koristi četri repne upravljačke površine ruska koristi tri. Po dimenzijama obe rakete su slične, kao i po težini. Obe imaju na prednjem delu klasičan «belugin nos», koji je omeđen kod novijih američkih krstarećih raketa. Princip vođenja kod obe je zasnovano na digitalnom računaru sa filterom kalman i programskom opremom TERCOM ugrađenom memorijom koja čuva digitalnu kartu, zajedno sa radarskim visinomerom za profilisanje terena pri niskom letu. Američki je dobio kasnije i GPS dok je sovjetska raketa ostala sa DSMAC tehnologijom. Paket sistema vođenja kod Kh-55 je sprut i BSU-55. Iz ove rakete Sovjeti su napravili seriju raketa. Domet obične rakete je bio 2.500 km, a sa dodatkom par spoljnih rezervoara za gorivo na trupu masa projektila povećana je na 1.700 kg sa prvobitnih 1.300 i povećan je domet na 3000 km. Iranci i Kinezi uspeli su da se dočepaju unapređene verzije Kh-55 ali bez nuklearne bojeve glave koja je ugrađivana u ovu raketu, a jačine je 200 kt.

Šta se posle radilo od raketa kad su stigle u Iran ostalo je sve pod velom duboko skrivene vojne tajne, jer kompletnu kontrolu preuzeli su Pasdarani sa veoma razvijenom vojnom industrijom. Javnost je za postojanje krstareće rakete Kuds-1 (Jerusalim-1) saznala je sredinom juna 2019. kad je napadnut aerodrom Abha koji se nalazio na 100 km od granice sa Jemenom. Saudijci su prvi put prikazali olupinu rakete i saopštili da se radi o krstarećoj raketi, a ne dronu kao što se mislilo. Saudijci su naveli da je u pitanju iranska krstareća raketa Soumar starije verzije dometa 350 km, dok domet novijih serija povećan je na 1.350 km. Već tad se uočilo nešto što je stvorilo zabunu u celoj priči oko ovih krstarećih raketa. Krila i stabilizator od rakete koji su prikazani ličili su na iranski Soumar. Dilemu su ubrzo rešili jemenski Huti koji su organizvali prezentaciju za medije svog raketnog arsenala i bespilotnih letelica. Jedan od zvezda statičkog zbora bila je velika krstareća raketa koju su Hutni nazvali Quds-1 (Jerusalim-1) i koja je kao su tvrdili plod domaće pameti. Međutim odakle jednoj siromašenoj zemlji gde ljudi svakodnevno umiru od gladi i bombi sofisticirana tehnologija i intelektualni potencijal. Naravno nema dileme da je ovde svoje prste umešao Iran. Previše je bilo sličnosti između Quds-1 i Soumara. Zapravo Iran je uspeo da u Jemen prošvercuje krstareću raketu Soumar samo su je prefarbali i dali ime. Da li je to baš tako? Naravno neki tvrde da na prvu sliku to tako izgleda, ali da između ove dve rakete postoje značajne razlike od samog dizajna, potiska, položaja rasklapajućih i fiksnih krila, do nosa, korita trupa, položaja stabilizatora, poklopca motora. Već drugog dana od napada na rafinerije na društvenim mrežama je počelo poređenje slika raspadnute rakete u pustinji sa originalom sa statičkog zbora u Jemenu. Neki autori zastupaju stav da oblik trupa i položaj stablizatora raspadnute i cele rakete ukazuju jasno da se radi o krstarećoj raketi Quds-1, a ne Somar. Postoji još jedna razlika, a to je veličina rakete. Pa se tako analizom « prostim okom» ukazuje da se dve rakete razlikuju i po veličini, da Quds-1 ima manji prečnik od Soumara. Pa se tako navodi da je prečnik Quds-1 34 cm , dok Soumar je zadržao originalni prečnik od sovjetske Kh-55 od 51,4 cm. Ovde valja posumnjati u ovakav oblik analize jer prosto merenje i upoređivanje dva projektila jedan pored drugog bi dalo kvalitetnije podatke od ovakvog oblika analize od oka, koja se mora uzeti sa najvećom rezervom.

Na paradi je prikazana kako se navodi krstareća raketa dometa 1.400 km. Za razliku od prve verzije ova ima motor postavljen ispod projektila. Domet je sa 1.200 povečan na 1.400 km.

Izvor: TV FRONT