Piše: Darko TANASKOVIĆ

Ime Adema Demaćija (1936-2018), nekadašnjeg albanskog disidenta, ideologa velikoalbanskog nacionalizma i dugogodišnjeg jugoslovenskog političkog zatvorenika (na robiji proveo ukupno 28 godina, a pušten u vreme Slobodana Miloševića) vratilo se u žižu javnosti povodom nedavne provokacije njegovog sledbenika Aljbina Kurtija u predgrađu Skoplja, gde je, kao oduševljeno dočekani gost albanske opozicije, pod zastavom „Velike Albanije“, prisustvovao preimenovanju Ulice Druge makedonske udarne brigade (koja je, uzgred, oslobodila Skoplje u Drugom svetskom ratu) u Ulicu Adema Demaćija.

Usledila je bura koja se, međutim, brzo stišala jer je većina onih kojima je mrska ideja „Velike Albanije“ na ovaj ili onaj, a zapravo suštinski uvek isti način, prinuđena (ili misli da je prinuđena) na simptomatičnu uzdržanost, a objektivno i ne raspolaže političkom ili kakvom drugom snagom da se u sadašnjim okolnostima delotvorno suprotstavi velikoalbanskom bezobrazluku.

Oni koji bi u međunarodnoj zajednici mogli da mu stanu na put izgleda da za to nisu zainteresovani, s tim što je tu simptomatičnu nezainteresovanost/ „nezainteresovanost“ moguće različito tumačiti, što nije tema ovog osvrta.

Kod mene je, naime, pominjanje Adema Demaćija, u svetlu zbivanja na jednom drugom, susednom delu bivšeg jugoslovenskog prostora, izazvalo drugačiju asocijaciju koja nije u (neposrednoj) vezi sa konceptom „Velike Albanije“.

Setio sam se jedne izjave koju je „albanski Mandela“ svojevremeno prkosno dao neposredno po izlasku iz zatvora: „U tamnici sam često sanjao o tome kako bi bilo lepo živeti na nekoj planeti gde nema Srba“. Da mi se u sećanju javi ovo iskreno, ispovedno svedočenje izrazito racionalnog Demaćija učinio je tok pregovaranja političkih aktera u Podgorici o formiranju nove koalicione vlade posle opštih i predsedničkih izbora u Crnoj Gori.

Kako pregovori teku, sve je više priželjkivanja u javnosti da nekako ostane sadašnja vlada u tehničkom mandatu, na čelu sa Dritanom Abazovićem, koja se već navikla i osposobila da obavlja sve najneodložnije poslove, a sada je tu i predsednik, sa svojim ovlašćenjima…

A zašto vrzino kolo i rašomonijada otvorenog i zakulisnog dogovaranja, pogađanja i ucenjivanja o budućoj vladi Crne Gore, koja, ako je suditi po izbornim rezultatima i nakon odlaska Mila Đukanovića, ne bi trebalo da ostane vlada Montenegra, prizivaju u pamet Demaćijevu „planetarnu“ misao o Srbima?

Zasluga za ovu neočekivanu reminiscenciju pripada (očekivanom) držanju „Bošnjačke stranke“ u procesu konsultacija o koalicionoj vladi sa mandatarom iz „Pokreta za Evropu“ i bivšim ministrom u Krivokapićevoj vladi Milojkom Spajićem.

Lider BS Ervin Ibrahimović je pre izvesnog vremena bez ikakve zadrške izjavio da njegova stranka neće ući u sastav Spajićeve vlade, ako u njoj budu i predstavnici koalicije „Za budućnost Crne Gore“, koja se, u koordinatama crnogorskih političkih podela, smatra prosrpskom, pa i proruskom.

Takvim jasnim prethodnim pozicioniranjem, i uslovljavanjem, iskazao je samopouzdanje, svest o koalicionom (tj. ucenjivačkom) kapacitetu svoje stranke i kontinuitet u antisrpskom opredeljenju vodeće bošnjačke političke grupacije u Crnoj Gori.

Jedan upućen i objektivan analitičar poslednjeg izbornog ciklusa zaključio je da je iz njega lično, kao apsolutni gubitnik, izašao Milo Đukanović, a da je relativni pobednik „Bošnjačka stranka“ koja sa sedam osvojenih poslaničkih mandata, što je neosporan uspeh, može sasvim komotno da se ponaša u predstojećem periodu nastojanja da se sastavi nova vlada u Podgorici.

Zato mandatar Spajić, koji je pre predsedničkih izbora i sam imao problema zbog posedovanja (i) srpskog državljanstva, a zavadio se sa pokretom URA Dritana Abazovića, nije u poziciji da potceni ucenjivački kapacitet kojim raspolaže BS, a Ibrahimović se njime samouvereno razmahuje, uveren da mu sve, uključujući i blagonaklonost najuticajnijih stranih činilaca u „ambasadoristanu“, ide na ruku.

On kao da već živi na planeti koju je u zindanu sanjao Adem Demaći. A ne živi, o čemu bi bilo preporučljivo da na vreme povede računa.

Veliko je pitanje da li će on, kao trenutni politički predvodnik crnogorskih Bošnjaka, imati trezvenosti i dalekovidosti da shvati koliko je rizično nastavljati sa praksom marginalizovanja i isključivanja iz političkog života onih koji zastupaju temeljni narod Crne Gore, a koji čini najmanje trećinu njenog stanovništva. Uz to, ne bi valjalo gubiti iz vida da državljana Crne Gore koji se nacionalno, a pogotovo onih koji se etnički, kulturno i duhovno osećaju Srbima, ima podosta i van kruga članstva i glasačkog tela saveza ZBCG.

Milo Đukanović, ni posle tridesetogodišnjeg gospodarenja zemljom Njegoša, Svetog Petra Cetinjskog i knjaza Nikole, to nije shvatio, pošto mu je (pre)dugo dobro išlo, uz svesrdnu podršku prethodnih „ibrahimovića“ i njemu sličnih predvodnika manjinskih zajednica.

Aktualni Ibrahimović je već pokazao da, sa stanovišta istinskih interesa građana Crne Gore, za koju tvrdi da je i njegova domovina, ovakva kakva jeste, a nije niti će ikada biti snevana Demaćijeva planeta, dobijenu podršku na izborima neće shvatiti kao šansu za vođenje drugačije, inovativnije i konstruktivnije, a svakako i državno odgovornije politike od one koju su još od referenduma o nezavisnosti (2006) ustanovili i sprovodili njegovi prethodnici. Setimo se, ukratko, kako je to bilo na referendumu.

Kad je o Bošnjacima koji žive u Crnoj Gori reč, glavna dilema je bila hoće li se opredeliti za očuvanje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, čime bi se izbeglo da tzv. „veliki Sandžak“ bude presečen novom državnom granicom, ili će podržati projekat nezavisne Crne Gore.

Lobiralo se i za jednu i za drugu opciju. Čak su i Vojislav Koštunica i Sulejman Ugljanin našli dovoljno razloga i snage da zajedničkim apelom pozovu da se glasa za održanje zajedničke države. I doista, u ono vreme je deo jugoslovenskog/srpskog političkog vrha, oslanjajući se i na navodno pouzdane izveštaje “ljudi sa terena”, ozbiljno računao s tim da će Bošnjaci/muslimani u Crnoj Gori dati prednost (svakako ne prosrpskoj) ideji o očuvanju “velikog Sandžaka”.

Iako je i u Crnoj Gori, uglavnom na severu republike, organizovano delovao Bošnjački blok, koji se zalagao za državnu zajednicu, na referendumu je nadmoćno prevladalo stanovište separatističke „Bošnjačke stranke“, čiji je tadašnji predsednik Rafet Husović 23. marta 2006. sa liderom DPS Milom Đukanovićem potpisao tzv. “Podgorički sporazum” (koji se docnije, za razliku od “Podgoričke skupštine”, uopšte nije pominjao).

I… crnogorski Bošnjaci su većinski glasali za nezavisnost, uzdajući se u potpisima overeno obećanje da će im u budućem Ustavu samostalne Crne Gore biti garantovana konstitutivnost. Tako su, zajedno sa Albancima, bili jezičak na vešto nabaždarenoj referendumskoj vagi i odlučujuće doprineli ostvarivanju plana razbijanja srpsko-crnogorskog državnog zajedništva.

Od njihove ustavne konstitutivnosti nije, naravno, bilo ništa, ali je zauzvrat predstavnicima bošnjačke političke elite bila trajno zagarantovana nesrazmerno velika zastupljenost u organima vlasti i u državnim institucijama Montenegra. Uz to je, po raznim osnovama, išao, naravno, i novac…

Kad su se u Beogradu iščuđavali nad ovakvim ishodom referenduma i logikom koja je do njega dovela, poznavaoci crnogorskih prilika i muslimanskog mentaliteta imali su jednostavno objašnjenje: Bošnjaci će uvek većinski glasati za ono što je u datom trenutku suprotno srpskom interesu, ma bilo to (ili izgledalo da je) suprotno njihovom interesu.

Deluje kao politički naopaka logika, i jednačina, ali se mnogo puta pokazala kao nepogrešivo tačna.

Ervin Ibrahimović je baštinik, a očito i nastavljač te dubinski, endemski zadate linije antagonističkog postavljanja bošnjačkog/muslimanskog elementa prema srpskom u višenacionalnim zajednicama, a i uopšte.

Ona se kreće pretpolitičkim prostorom sa planetarnom oniričkom utopijom demaćijevskog tipa kao horizontom, ali globalno neuporedivo ambicioznijom.

U Đukanovićevom dosledno rasrbljivačkom i suštinski necrnogorskom, montenegrinskom ideološkom akvarijumu plivali su kao zaštićena i višestruko privilegovana vrsta zelenih ribica. Tako bi, po svoj prilici, da nastave i dalje.

Na konstataciju da je njihovo isključivo postavljanje proizvod načelnog antisrpstva, Ibrahimović i njegova družina odgovoriće sa visine prividne političke principijelnosti, da je razlog odbijanju da stupe u eventualno partnerstvo sa koalicijom „Za budućnost Crne Gore“ postojanje nepremostivih programskih razlika.

Rutinski će ponavljati floskulu o svom čvrstom opredljenju za „evroatlantske vrednosti“. Teško da im iko razuman i objektivan može poverovati, tim pre što je rukovodstvo ZBCG obelodanilo spremnost da, zarad poštovanja volje birača i obrazovanja stabilne vlade, prihvati i one tačke sa Spajićeve liste principa koje znače odricanje od operacionalizacije programskih ciljeva koji su najsporniji za njihove potencijalne koalicione partnere.

Osim toga, svakome bi trebalo da bude jasno da ne postoje realni uslovi da dosadašnja spoljnopolitička orijentacija Crne Gore u bitnim određenjima zadugo bude promenjena, ma ko da formira izvršnu vlast.

Ostaje da se vidi kako će se u čitavom ovom kolopletu postaviti najodgovorniji, mandatar Spajić i predsednik Milatović i da li će imati snage da ostanu verni svojim najavljivanim namerama da politička kultura i sistem koji žele izgraditi moraju biti u suprotnosti sa srušenim i diskreditovanim Đukanovićevim, pored ostalog i po punoj inkluzivnosti i stvarnoj ravnopravnosti svih političkih, etno-nacionalnih i verskih sastavnica crnogorskog društva.

Nije li, uostalom, Milojko Spajić svojevremeno izjavljivao da mu je za povratak iz inostranstva i uključivanje u politički život Crne Gore jedan od glavnih razloga i podsticaja da se bori bilo donošenje skandaloznog Zakona o slobodi veroispovesti, kojim se udarilo na imovinu, i ne samo imovinu, SPC?

A Ibrahimovićevi Bošnjaci su, ako me pamćenje ne vara, podržavali donošenje tog Zakona i veličali ga kao veliko civilizacijsko dostignuće. Bili su odlučno i protiv potpisivanja Temeljnog ugovora sa SPC.

Može li Spajić, iz par excellence pragmatičnih političkih, a ne (samo) sentimentalnih i moralnih razloga prihvatiti antisrpsku ucenu Bošnjačke stranke, sa jakim vonjem iz Đukanovićevih dana? Jer, ne treba biti osobito politikološki obrazovan za izvođenje zaključka da bez pedesetak glasova podrške u Skupštini nijedna vlada Crne Gore ne može računati na duži vek, pošto ne bi odražavala nacionalnu strukturu i političku sliku crnogorskog društva, a samim tim i očekivanja većine građana. Sem neke u iznuđenom tehničkom mandatu… No, to ovde nije naša tema.

Biće kako će biti, a možda i po onom Njegoševom – „neka bude što biti ne može“! Drugim rečima, kako mora. No, za to se već pita Njegošev narod, a ne političari i strane ambasade.

Dok se ne dokopaju Demaćijeve planete, ka kojoj upućuju svoje usrdne dove, a i ovozemaljske političke nade i postupke, Ibrahimović i Bošnjaci koji su mu poklonili poverenje dobro bi učinili da ne zaborave da su se vremena i prilike u Crnoj Gori, uprkos svim prividima, od referenduma o nezavisnosti do danas bitno izmenile. Možda su oni to prespavali, sanjajući vazda iste snove. Da ne bude kasno kad ih probudi pesma nekih novih litija, odnosno glas naroda kome je zaista stalo do dobrobiti, ali i dostojanstva zemlje u kojoj živi. Šansu imaju, za mudrost nije sigurno.

* * *

Posle trenutka u kome je pisanje ovoga komentara bio završeno, mandatar Milojko Spajić je 26. avgusta, posle sednice Glavnog odbora svoje stranke, izjavio da ima skupštinsku većinu za formiranje nove vlade i da savez „Za budućnost Crne Gore“ definitivno neće biti njen deo, jer u „njih ne može imati poverenja“.

Bošnjačka stranka hoće. U njih, dakle, može imati poverenja… Ovakav razvoj događaja ne iziskuje da se u prethodno napisanom bilo šta izmeni.

Naprotiv!

(IZVOR: Sve o Srpskoj)