PIŠE: Božidar Zečević

Čudni su putevi istorije, zbilje i fikcije, koja je iznenada ponovo spojila Srbe i Ruse u poslednjem velikom ratu na tlu Evrope, i to u gradu u kojem se nastanio glavni junak druge knjige Seoba

Druga knjiga Seoba Crnjanskog javlja nam se opet u vatri nove vojne za opstanak istokrvnog i istovernog naroda. Čudni su putevi istorije, zbilje i fikcije, koja nas je iznenada ponovo spojila u ognjištu poslednjeg velikog rata na tlu Evrope. Bog hoće da taj rat pređe u odlučnu fazu tamo gde je pre 270 godina i počeo, na tlu Novorusije, upravo u Bahmutu, gde se Isakovič nastanio 1753. godine i gde je ostavio svoje srpske kosti. Sa tačke gledišta Zelenskog i njegovih atlantskih gospodara, Bahmut, stara srpska tvrđava, trebalo je da postane udarna pesnica grandiozne kaznene ekspedicije, neka vrsta uveličane antipravoslavne „Oluje“ po ustaškom uzoru i američkoj zamisli, što je trebalo da zbriše Donbas, gigantsku privrednu zonu na istoku ruske (U)Krajine, koju su 2014. ukronacisti pretvorili u Antirusiju.

Između reke Dnjepar i rečice Bahmutke, koja se u nju uliva, dovukli su moćnu koncentraciju ubojnih sredstava NATO-a, oklopnih i samohodnih artiljerijskih brigada, HIMARS-a, uragana i oljha, aviona, dronova, dobro obučenog i do zuba naoružanog ljudstva četvrte armije po snazi u Evropi, kojom i danas komanduju NATO specijalci i nazvali je, krajnje cinično, „Sloboda“. Gradić Bahmut su pretvorili u betonsku tvrđavu ispresecanu dobro utvrđenim rovovima i podzemnim hodnicima sa duboko ukopanim komunikacijama u bivšim rudnicima gipsa i soli. Tada su doprli do kostiju Pavla Isakoviča i srpskih husara iz romana Crnjanskog, ali nisu znali da upravo tu kopaju i svoj vlastiti grob. Grupa „Vagner“ već je isprobala efikasan mišomor za ove pacove. Banderovski je plan bio drugačiji: da odavde krenu u „Bljesak“ i „Oluju“ koji će likvidirati ruske pokrajine Donjeck, Lugansk, Herson, Zaporožje i druge i oterati preostalo stanovništvo u Rusku Federaciju, kao što su Hrvati učinili sa Srbima iz Krajine u avgustu 1995. Putin je sve to znao i nije više čekao ni časa nego je udario prvi, i za manje od godinu dana opkolio i lišio svake nade vojnu glavninu Antirusije, koju se, ovih dana, sprema da uništi.

Husari puste stepe

U jeku ove borbe, kao neko malo čudo ili mali, ali vidljiv i neobično čitak znak, pojavila se u novembru prošle godine studija već gotovo zaboravljenog srpskog akademika Mite Kostića (1886–1980), karlovačkog profesora i direktora Istorijskog instituta SANU, objavljena pre tačno sto godina u izdanju Srpske kraljevske akademije pod naslovom Srpska naselja u Rusiji, Nova Srbija i Slovenosrbija, (sada u izdanju kuće Catena Mundi), koju Crnjanski mora da je čitao dok je spremao svoje Seobe. Sve je tu brižljivo istraženo, zapisano i objašnjeno.

Epopeja srpskog naroda koji je odlučio da napusti Austriju tokom razvojačenja pomoriške i potiske Vojne krajine i neprestanog pritiska Zapada da ih pokatoliči, rasrbi i utopi u bezličnu masu njegovih podanika (frapantne su podudarnosti sa današnjim stanjem), odvele su najbolje srpske konjanike i njihove porodice u Rusiju, gde su ih Petar Veliki (1723) i njegove naslednice Ana, Jelisaveta i Katarina Velika naselili u pustom i negostoljubivom kraju tek osvojene (U)Krajine, koju su u bezbrojnim sukobima i ratovima čuvali prvo od Turske (1735–1739), a zatim od Šveda, Poljaka i Prusa, čiji su glavni grad Berlin na kraju i zauzeli, 1760. Predvodili su ih srpski oficiri, docnije ruske vojskovođe Vitkovići i Preradovići (i jedni i drugi iz Hercegovine), Panići, Vulini, Perići, Ševići, Stojanovi i Tekelije, od kojih je Petar postao feldmaršal carske vojske. U retkim vremenima mira, prvih 3.000 husara s porodicama naseljavali su se duž Dnjepra, po naređenju carice, „od Bahmuta do Luganska, u pustinji“ (tj. stepi) i to general Šević u Lugansku, a general Preradović u Bahmutu, gde je glavni lik Seoba Pavle Isakovič služio kao dragonski starešina.

Po opisu Simeona Piščevića, čije je memoare pažljivo čitao Crnjanski, „bila je to zemlja otvrdla, divlja i možda od stvorenja sveta neobrađena i ležala je od drevnih vremena bez svake koristi, pusta i bez naroda“. Položaj doseljenika upoređuje budući ruski general „sa brodolomnicima, koji se zaneseni valovima na pusto ostrvo hrane zeljem, korenjem i lovom, tako (da) smo i mi došli u pustu stepu i zemlju taku, gde od stvorenja sveta nikakva naselja nije bilo ni kupiti se ničega nije moglo… No već iduće godine nestalo je nužde, jer su posejali hrane za sebe i svoju stoku, nabavili marve, ovaca, živine i počeli bolje da žive. Tako su od pustinje učinili zemlju obećanu, naseljenu, obrađenu oplemenjenu i plodom zemaljskim izobilnu“. Šević i de Preradović ustrojili su od tih doseljenika dva husarska puka. Bahmut je izabran za glavni kvartir, a Bahmutski konjički puk ušao je u sastav Slavjanoserbije“. (Nema još ni pomena ni o kakvom Artjomovsku, koji je, valjda docnije, narečen u kakvoj gubernijskoj ili sovjetskoj kancelariji. Artjomovsk se ne pojavljuje ni u jednom dokumentu iz doba osnivanja bahmutske kreposti, a samo ime je, biće, još starijeg, turkofonskog, tatarskog porekla.)

U srcu Kijevske Rusije

Tamo gde se danas vode najžešće borbe i gde će se, po svoj prilici, rešiti rat započet pre nepunih godinu dana, u Donbaskom kotlu, živeli su i jahali u srpskim konjičkim pukovima oni koji su još u vreme Isakoviča bili na pravoj strani istorije. Dok se ovog časa vode žestoke borbe oko Bahmuta, čiji se pad očekuje posle čišćenja Soledara, kao da iz izmaglice ratnih dejstava iskrsavaju seni onih Srba koji su naselili današnji Donbas: celo herojsko pozorje Crnjanskog i tragičnog usuda Srba sredinom XVIII veka, koji su se, izloženi teroru zatiranja nacionalne svesti i pravoslavne vere rešili „v Rosiju otselitsja“. Jer s njima se tada, pod Habzburzima, dešavalo isto što i Rusima danas u najezdi antipravoslavnog prozelitizma i agresivnog odnarođavanja. Stara, ista, vatikanska i krstaška, antiruska i antisrpska saga dobija sada svoj istorijski završetak. Dve oblasti „Slavjanoserbija“ i „Novaja Serbija“ sa gradovima Slavjanskom i Bahmutom, vraćaju se tamo gde su oduvek i bile: u Kijevsku Rusiju. Ni u kakvu Ukrajinu, koja tada nije postojala niti su konjanici srpskog polka za nekakve Ukrajince ikada u životu čuli. Tamo su se, pod oružjem, zauvek nastanili husari Crnjanskog. „Ti srpski husari“, piše Mita Kostić, „su svojim vojničkim vrlinama stekli u Rusiji toliko ugleda da su kod prostog naroda u dnjeparskoj stepi još duboko u HIH vek ’Serbъ’ i ’gusarъ’ bile reči istog značenja“. Sada, iz razrivene i smrznute stepe ustaju njihove seni.

Srbi podižu Luganjsk

Sam Pavel nastanjuje se u Bahmutu 17. novembra 1753. u kući od lipovog drveta, koju je sagradio po srpskom običaju na formu svog starog doma u Temišvaru. Kao kapetan u srpskog husarskog puka borio se u Sedmogodišnjem ratu i kao pobednik ušao u Berlin. Njegov brat Trifun zaradio je u Berlinu pukovnički, a Jovan Tekelija generalski čin. Srpski husarski puk formiran je u Slavjansku još 1729, za vreme carice Ane.