PIŠE: Zoran ČVOROVIĆ
Rusija je u Krimskom ratu pretrpela poraz od Zapada, ali taj poraz nije bio vojnički već, po rečima istoričara Galenina, „informativni“. Kakvu pouku može izvući današnje rusko rukovodstvo?
Henri Kisindžer je početkom decembra u britanskom rusofobnom glasilu „Spektejtor“ upozorio da se približavamo trenutku u kome je Evropa već bila tokom Prvog svetskog rata, 1916. godine. To je momenat kada alternativa mirovnim pregovorima postaje totalni rat, u ovom slučaju možda i neposredni između Zapada i Rusije, nepredvidivih posledica za Stari kontinent, kako u pogledu ljudskih i materijalnih žrtava, tako i u pogledu održivosti posleratnog poretka. Kisindžerovo zalaganje za što skorije započinjanje mirovnih pregovora, i to „na temelju strateških promena koje su već ostvarene i njihovu integraciju u novu strukturu usmerenu prema postizanju mira kroz pregovore“, posredno potvrđuje da vremešni patrijarh američke spoljne politike smatra da je kolektivni Zapad u ukrajinskom ratnom sukobu već ostvario izvesnu geopolitičku dobit, koja može biti sačuvana samo ako bude u bliskoj budućnosti ozakonjena mirovnim sporazumom s Rusijom.
Dok 99-godišnjeg Kisindžera sadašnje ratne prilike asociraju na 1916. i bude žal za nikada u anglosaksonskom svetu prežaljenom Austrougarskom carevinom, njegove mirovne ponude, kao i slične ponude koje sve češće stižu s različitih zapadnih adresa, pokušavaju da stvore atmosferu nalik onoj u kojoj je zaključenjem Pariskog mira 1856. godine završen Krimski rat (1853–1856).
Bilans Krimskog rata
Kada je u pitanju Krimski rat, ne samo u inostranoj već i u ruskoj istoriografiji, dominira stav da je Rusija u njemu pretrpela poraz. Da bi se na ovaj način ocenio ishod jednog rata, potrebno je da se prethodno njegovi rezultati uporede s ratnim ciljevima neprijateljske koalicije s kojom je Rusija vodila rat. U najkraćem, velika ratna koalicija V. Britanije, Francuske i Kraljevine Sardinije, koja se 1854. pridružila Osmanskoj imperiji u ratu protiv Rusije, planirala je da oduzme od Rusije i pripoji Švedskoj Alandska ostrva i Finsku, Pribaltik pripoji Pruskoj, a Krim i Zakavkazje – Turskoj. Uz to, predviđalo se formiranje vazalne čerkeske kneževine pod turskim sizerenstvom na Kavkazu, predaja Austriji Vlaške i Moldavije, koje su do tada bile pod protektoratom Rusije, kao i obnova poljskog kraljevstva čije su istočne granice trebalo bezmalo da dopiru do Dnjepra.
Prema Pariskom mirovnom ugovoru Rusija je izgubila krajnji južni deo Besarabije i samo ušće Dunava, vratila je Turskoj u ratu oslobođenu drevnu jermensku prestonicu Kars, kao i celokupnu teritoriju na severoistoku današnje Turske oko grada Erzeruma koju je zauzela u ratu, izgubila je raniji isključivi protektorat nad kneževinama Srbijom, Vlaškom i Moldavijom, kao i kontrolu nad donjim tokom Dunava, na kome je proglašena sloboda plovidbe. I najzad, Crno more je demilitarizovano, a Rusija i Turska su izgubile pravo da poseduju vojne flote i utvrđenja duž crnomorske obale. Ubrzo se pokazalo da je klauzula o demilitarizaciji Crnog mora puka deklaracija, pa će Rusija vrlo brzo obnoviti vojnu flotu. Minimalni teritorijalni gubici Rusije u Krimskom ratu poništeni su Pariskim ugovorom, pa su Rusiji bili vraćeni manji zauzeti delovi Krimskog poluostrva, sa južnim delom grada Sevastopolja, kao i Kerč i utvrđenje Kinburn na ušću Dnjepra u Crno more.
Ekonomska blokada
Kod ocene ishoda Krimskog rata treba imati u vidu da je u njemu evropska turkofilska ratna koalicija prvi put primenila potpunu ekonomsku blokadu Rusije, pre svega putem vojne blokade svih njenih luka, od crnomorskih, preko baltičkih, do Arhangeljska na Belom moru i Petropavlovska na Kamčatki. Zbog činjenice da Austrija i Pruska nisu proglasile neutralnost, Rusija je bila prinuđena da najveći deo vojske drži na dugačkom frontu od Baltika do crnomorske obale. Ruski istoričar O. Ajrapetov zaključuje da se „u Evropi toga doba teško mogla naći država koja bi bila u stanju da skoro dve godine izdrži takvu konfrontaciju“ i to „ne samo bez ijednog saveznika već ni bez krupnih inostranih zajmova“.
Pri tome za tri godine trajanja rata Rusija je izvojevala nekoliko velikih pobeda: protiv turske flote u bici kod Sinope, uspešno je odbila pokušaje savezničkih desanta na Odesu, Nikolajev, Kronštat, Solovjecki manastir i Petropavlovsk na Kamčatki, a ostvarila je uspešan prodor u severoistočne oblasti današnje Turske. Ruska vojska je pretrpela poraz u bici na reci Aljmi na Krimu, ali je hrabri otpor 37.000 ruskih vojnika nasuprot 62.000 neprijateljskih pomogao da se dobije vreme za utvrđivanje položaja u Sevastopolju. Ruskim porazima u ovom ratu svakako treba dodati gubitak južnih delova Sevastopolja posle višednevne herojske odbrane grada. Ukupni gubici zajedničke tursko-englesko-francusko-sardinske vojske procenjuju se (uključujući i vojna lica umrla od bolesti tokom rata) na 160.000 ljudi, dok se ruski vojni gubici kreću između 100.000 i 110.000. Imajući u vidu sve gorenavedeno, teško da se može govoriti o vojnom porazu Rusije u Krimskom ratu. Pošto nije bila vojnički poražena u ratu, Rusija prema odredbama Pariskog ugovora nije bila obavezna ni da nadoknadi ratnu štetu protivničkoj strani koja nije izvojevala ratnu pobedu.
Neočekivani mir
Rusija je pristala početkom februara 1856. na mir, iako su njeni uspesi na frontovima van Krima, naročito na Zakavkaskom frontu, po rečima istoričara A. V. Jermakova, „u 1855. godini izazvali unutrašnju krizu u koaliciji“, a „Velika Britanija je sve teže uspevala da odgovori svoje iscrpljene saveznike od izlaska iz rata“. Marks i Engels su pisali da je pad turskog Karsa u ruske ruke 1855. godine bio „ponižavajući događaj za saveznike“.
Za iznenadni izlazak Rusije iz rata, koji je potom poneo epitet „krimske katastrofe“, bilo je odgovorno pre svega okruženje novog cara Aleksandra II. Na ruski presto stupio je u februaru 1855. nakon iznenadne i zagonetne smrti njegovog oca, vladara čelične volje i velikih geopolitičkih ambicija Nikolaja Pavloviča. Nova mlada generacija ruskih zapadnjaka videla je u ličnosti novog vladara šansu za ostvarenje liberalnih ideala putem tzv. konstitucionalizacije „odozgo“. Da bi se opravdala reforma ruskog državnog i društvenog uređenja prema zapadnom modelu, bio je neophodan ponižavajući poraz Rusije u ratu protiv evropskih država za koji bi bio optužen zaostali i neefikasni poredak ruskog samodržavlja nasleđen od Nikolaja I.
Po rečima A. V. Jermakova, okruženje novog cara, za razliku od veterana iz ratova s Napoleonom, bilo je spremno „ne samo da bez stida prihvati poraz nego i da preuveliča njegove razmere“. Uz to Jermakov navodi memoarska svedočanstva glavnog carskog cenzora s kraja 19. veka J. M. Teoktistova, koji beleži kako su „u vreme Krimskog rata ljudi, koji su se iznad drugih izdigli i po svom obrazovanju i po moralnim kvalitetima, želeli ne uspeh Rusije već njen poraz“, jer „ako bi imperator Nikolaj pobedio koaliciju, to bi poslužilo kao opravdanje za ozakonjenje na dugi rok omrznutog sistema upravljanja koji je postojao; misleći ljudi nisu mogli da se s tim pomire“.
Informativni rat
Tačno je da je Rusija u Krimskom ratu pretrpela poraz od kolektivnog Zapada, ali taj poraz nije bio vojnički već, po rečima vojnog istoričara Borisa Galenina, „informativni“. Po njemu, Krimski rat je bio prvi moderni „informativni rat“. Britanci su, pre svih, uspešno vodili „informativni rat“, između ostalog i stoga što su vrlo brzo uspeli da telegrafski povežu svoju crnomorsku flotu, dok ruska strana nije imala kabl s Krimskim poluostrvom. Važan element rata informacijama bila je rusofobija u britanskoj i francuskoj štampi, koja se, po rečima Milorada Ekmečića, naročito „rasplamsala posle 1854“.
Britanija se za politički, informativni i na kraju vojni sukob s Rusijom spremala još od zaključenja za nju potpuno neprihvatljivog Jedrenskog mirovnog ugovora između Turske i Rusije 1829. Na osnovu ovog ugovora, kao rezultata ruske vojne pobede, Rusija je postala jedini gospodar crnomorskog basena, Zakavkazja, donjeg Dunava, autonomnih balkanskih kneževina Srbije, Vlaške i Moldavije. Glavni nosioci rusofobne politike u Britaniji bili su liberalni vigovci kao glasnogovornici britanskih trgovaca i bankara čiji su interesi bili pogođeni ruskim protekcionizmom u crnomorskom basenu. U istom periodu vodeći britanski propagandista-rusofob bio je Dejvid Urkvart.
Rusofobija Marksa i Engelsa
Tokom Krimskog rata važnu ulogu u rusofobskoj propagandi u Britaniji imali su K. Marks i F. Engels, koji su u štampi redovno analizirali ratna zbivanja. Daleko pre rata britanska propaganda je formirala i širila u evropskom javnom mnjenju, ali i među ruskim zapadnjacima, negativni stereotip o Nikolaju I kao „tiraninu“, „militaristi“ i „verskom fanatiku“. Analizirajući međunarodne odnose u 1853. godini, Marks veli da „na evropskom kontinentu faktički postoje samo dve sile: Rusija sa svojim apsolutizmom i revolucija s demokratijom“.
Osnivač marksizma je delio stanovište britanskog ministra inostranih poslova, vigovca grofa Džordža Vilijema Frederika Vilersa, po kome je u Krimskom ratu „civilizacija vodila bitku protiv varvarstva“. Kritikujući lorda Palmerstona za isuviše blagonakloni odnos prema carskoj Rusiji, Marks brani ključne geopolitičke interese britanske plutokratije u dunavskom i crnomorskom basenu sledećim uvidom: „Zahvaljujući staranju plemenitog lorda došlo se do toga da u 1853. g. brodski saobraćaj na Dunavu bude zabranjen, a da žito trune u Sulinskom rukavcu, dok u isto vreme Francuskoj, Engleskoj i Južnoj Evropi preti glad. A Rusija je, po rečima ’Tajmsa’, kao dodatak drugim svojim posedima zavladala još i gvozdenim vratima između Dunava i Ponta Evksinskog (Crno more). Rusija je stekla ključ za Dunav, svojevrsni kalauz ka žitnim ambarima, koje ona može koristiti uvek kada politika Zapadne Evrope bude zaslužila kaznu.“
Mirovni sporazum i revolucija
Izgubivši informativni rat pre svega u redovima sopstvene intelektualne elite i birokratije, Rusija je u uslovima iznenadne smene na prestolu pristala da zaključi mir posle vojnički neizgubljenog rata. Iako su teritorijalni gubici predviđeni Pariskim mirovnim sporazumom bili za Rusiju simbolični, ovaj ugovor je Rusiju učinio drugorazrednom državom na Balkanu i u širem crnomorskom basenu. Odluke Berlinskog kongresa kojima su poništeni rezultati pobedonosnog rusko-turskog rata 1877-1878. samo su naknadno potvrdile da Rusija u nametnutom okviru evropskog sistema ravnoteže snaga ne može da vodi samostalnu politiku. U tekstu iz 1941. godine u kome se kritički osvrće na zaključke iz Engelsovog članka o ruskom carizmu, J. V. Staljin zaključuje: „Od Krimskog rata ona (Rusija) nije više vodila samostalnu spoljnu politiku već je samo tapkala za politikom zapadnih država, žrtvujući u njihovu korist svoje nacionalne interese i služeći kao njihov pomoćni resurs.“
Završetak Krimskog rata je najteže posledice proizveo u unutrašnjem političkom i društvenom životu. „Ne postigavši svoje ciljeve u otvorenom oružanom konfliktu evropska koalicija je uspela da ozbiljno podrije osnove životne snage Rusije“, veli istoričar Jermakov, i dodaje: „Zemlja je naglo počela da gubi one unutrašnje staleško-korporativne mehanizme, koji su do tada obezbeđivali relativnu unutrašnju stabilnost.“ Nakon izlaska iz Krimskog rata vojska je izgubila centralnu ulogu koju je do tada imala u ruskoj državi. Reforme koje je sproveo Aleksandar II, a koje je tehnički već pripremio Nikolaj Pavlovič, nisu uspele da spreče bujicu nihilista i „novih ljudi“, čija je pojava šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka zloslutno najavila revolucionarnu 1917. Jednom rečju, Februarska i Oktobarska revolucija došle su, između ostalog, i kao zakonomeran plod spoljnopolitičke pozicije u kojoj se Rusija našla nakon zaključenja prevremenog i nepotrebnog mirovnog sporazuma s kolektivnim Zapadom kojim je završen Krimski rat.
Niti današnji Zapad, koji deli Marksove geopolitičke strahove i ponavlja izanđale Engelsove rusofobske floskule, može imati u ruskom društvu onu popularnost koju je posedovao sredinom 19. veka, niti je današnju Rusiju posle nebrojnih iskustava s verolomstvom političkog Zapada više moguće prevariti lukavstvom mirovnih ponuda. Sudeći po nedavnoj izjavi Vladimira Putina, za šefa ruske države teško da mogu postojati zablude kada su u pitanju krajnji ciljevi Zapada: „Politika naših geopolitičkih oponenata usmerena je na cepanje istorijske Rusije. A naš cilj je drugačiji – ujedinjenje ruskog naroda.“
Izvor: Pečat
Glas naroda2 weeks ago
Društvo2 weeks ago
Glas naroda2 weeks ago
Glas naroda5 days ago
Glas naroda2 weeks ago
Glas naroda2 weeks ago
Glas naroda6 days ago