Connect with us

Stav

Tanasković: Mudri profesor Ekmečić poručio je Srbima – „Izdržati! Izdržati! Izdržati!“

Published

on

Darko TANASKOVIĆ, «Od fon Klauzevica do Njegoša»

U nedavnom obraćanju javnosti posle pridruživanja glasa Srbije u Generalnoj skupštini UN odluci o suspenziji Ruske Federacije iz Saveta za ljudska prava, predsednik Aleksandar Vučić je prvi put izričito razdvojio pojmove vojne i političke neutralnosti.

Objasnio je da je Srbija vojno neutralna i da će svoju vojnu neutralnost dosledno čuvati, ali da nije i da ne može biti politički neutralna, jer se nalazi na evropskom putu, što podrazumeva usklađivanje sa spoljnom politikom EU. Ekonomsku neutralnost nije pominjao, jer se taj pojam ne upotrebljava, pošto ekonomske neutralnosti ne može biti, a baš ekonomski činilac je ključan u dinamičnoj dijalektici vojno-političke međuzavisnosti i međuuslovljenosti.

Vučićev jasan iskaz o nepodudarnosti dveju neutralnosti ima principijelan značaj, kao poštena racionalizacija nečega što odavno neiskazano lebdi iznad predela javnog diskursa i zamagljuje ga.

Politikolozi, posebno u vremenima mira, rado citariju poznatu misao pruskog generala i vojnog teoretičara Fon Klauzevica, da je „rat nastavak politike drugim sredstvima“, jer je, pre svega tačna, a i oslobađa od potrebe šireg razmatranja konkretnih situacija. Retko se, međutim, uzima u obzir i komplementarna istina da je katkada „politika nastavak rata drugim sredstvima“, čega smo od 1995. godine svedoci u BiH.

Od izbijanja rata u Ukrajini, odnosno nastavka politike drugim sredstvima, jasno je da je politika u neposrednoj službi ratnih ciljeva. Vlade i ministarstva evropskih država deluju kao ratni kabineti. Mirnodopska logika više ne važi.

Potvrđuje to i (nesmotrena ili sračunata?) izjava prvog diplomate EU, Đozepa Borela da će „rat biti dobijen na bojnom polju“, kao i odziv MIP RF Sergeja Lavrova, da prestanka borbenih dejstava/primirja neće biti do postizanja sporazuma zaraćenih strana.

Bio otvoren ili, kako se danas kaže, hibridni, rat dominira. Takođe, indikativna je objektivna saglasnost generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i ministra Lavrova, da je krajnja meta pokretanja ruske „specijalne vojne operacije“ promena/preokret svetskog poretka, s tim što, naravno, to za njih dvojicu nosi dijametralno oprečne vrednosne konotacije.

Politika je u službi rata. Politika je postala ratna, samo što se ne služi vojnim, već političkim i ekonomskim sredstvima prinude (sankcijama).

Može li se govoriti o razdvojenosti vojne i političke neutralnosti u situaciji kad je politika postala deo ratnih dejstava?

Bez obzira na motive i razloge, donošenje formalno političkih odluka objektivno se aktualizuje u koordinatama ratnog delovanja.

Može li se, s obzirom na takvu prirodu i dimenzije sadašnjeg sukoba između Zapada i Rusije, sa Kinom u pozadini, održati ravnoteža između vojne neutralnosti i političke ne-neutralnosti, odnosno srazmerno tolerantna percepcija takve asimetrične spoljnopolitičke formule na dvema sukobljenim stranama?

Otvoreni i posredni pritisci ili postupci rukovođeni nedeklarisanim nezadovoljstvom podjednako su opterećujući.

Teško je davati pouzdane i vremenski oročene prognoze u pogledu tempa i intenziteta zatezanja omče oko srpske državne „kuće nasred puta“ (J.Cvijić), odnosno na raskršću puteva, ali nema mnogo elemenata koji upućuju na preveliki optimizam, premda izvesnog manevarskog prostora svakako još ima.

Govoreći o manevarskom prostoru spoljne politike malih zemalja, Ivo Andrić je rekao da je on po pravilu mali, ali, i kad izgleda da ga nema, taj prostor uvek postoji, a diplomatija treba da radi na njegovom širenju. Ukoliko ga stvarno nema, nastavio jer, valja ga stvoriti.

Mudra, andrićevska misao, ali i vraški teško ostvarljiv spoljnopolitički i diplomatski zadatak.

Biće izuzetno izazovno očuvati neutralnost i načelo pridržavanja normi međunarodnog prava, što je za Srbe i Srbiju jedino logično spoljnopolitičko opredeljenje. Ako izuzmemo spoljne, tj. globalne faktore, na koje se može samo krajnje ograničeno uticati, najbitniji unutrašnji činilac delotvornog otpora nepovoljnim tendencijama i sve većim pritiscima moralo bi biti srpsko jedinstvo u pogledu sagledavanja vitalnih dugoročnih interesa Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda u celini. Ono sada ne postoji, ni u Srbiji ni u Republici Srpskoj, pri čemu je u RS, koja je pod najvećim pritiskom, političko nejedinstvo dramatično izraženo, iako je narod većinski nedvosmisleno za odbranu i očuvanje Republike Srpske.

Međutim, nema direktne demokratije, pa se volja naroda politički artikuliše kroz aktivnost njegovih demokratski izabranih predstavnika, bez obzira na to što u odnosu na nju legitimitet nekih među ovima može biti/postati problematičan.

Zato bi, uz svakako primaran značaj opštenarodne volje, konstruktivna saradnja političkih stranaka u vezi sa pitanjima presudnim za opstanak RS u njenim organima i institucijama morala biti iznad svih parcijalnih interesa, ideoloških razlika, sujeta i ličnih netrpeljivosti.

Bez temeljne narodne i izvedene političke sabornosti, teško ćemo uspeti da sledimo tri poruke koje je svojevremeno mudri profesor Milorad Ekmečić uputio Srbima: „Izdržati! Izdržati! Izdržati!“ ili, pak, biti kadri da se rukovodimo onim Njegoševim moćnim, sudbinskim paradoksom: „Neka bude što biti ne može!“. Jesmo li još uvek podvižnička nacija koja je, uprkos svim teškoćama, u odsudnim izborima puta uvek bivala na pravoj strani istorije?

Ovo pitanje svih pitanja mora se krajnje odgovorno, racionalno i neodložno, a ne retorički i (samo)zavaravajuće, staroromantičarski postaviti.

Da li bi neki savremeni Milan Rakić imao pokrića da se oglasi pesmom „Na Gazimestanu“?

Uprkos svemu, nadajmo se da bi.

(tribinu su organizovali portali „Sve o Srpskoj” i „Fakti” uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)

Glas naroda

Svako će lako prepoznati carstvo kojem želi da se prikloni

Published

on

Piše: Aleksandar PAVIĆ (Sve o Srpskoj)

U Enlgeskom jeziku termin ”majmunska posla” (monkey business) nosi značenje nečistih, sumnjivih ili prevarnih poslova. Naravno, asocijacija je na novu pošast koja nam ”iznebuha” preti – majmunske boginje, izvorno tropsku bolest koja se volšebno odjednom pojavila u više evropskih zemalja, SAD, Kanadi i Izraelu, i za koju je već naručeno bar 13 miliona vakcina.

Ali, ispostavlja se da nova pošast nije bila baš neočekivana. Bar ne za one krugove koji, naizgled refleksno, u svakom problemu vide jedino i isključivo – globalno, preciznije globalističko rešenje. Naravno, pod njihovom bezuslovnom kontrolom.

Prošle godine su Inicijativa za nuklearnu opasnost (Nuclear Threat Initiative) i Minhenska bezbednosna konferencija organizovale simulaciju širenja ”smrtonosne, globalne pandemije posredstvom neobičnog soja virusa majmunskih boginja” koja bi uzrokovala ”preko tri milijarde slučajeva i 270 miliona smrti širom sveta”.

Takođe prošle – i ne samo prošle – godine, ljigavo-autoritarni humanitarac Bil Gejts, stari pajtos pokojnog milijarderskog podvođača i pedofila Džefri Epstina, upozoravao je na opasnost od nove pandemije koju bi uzrokovale velike boginje (koje su srodne majmunskim) i pozivao na hitno formiranje nekakve globalne pandemijske operativne grupe na nivou Svetske zdravstvene organizacije, koja bi organizovala ”bacilne igre”, tj. simulacije, vršljala po svetu i, naravno, propagirala masovno vakcinisanje protiv svega i svačega.

A upravo ovih dana, gle čuda, ministri G-7 zemalja – inače najodgovornijih za sadašnji i predstojeći svetski haos – takođe su, uz blagoslov šefa SZO, organizovali simulacije globalne pandemije (opet) velikih boginja, uzrokovanih ujedom leoparda.

Većina onih koji su se malo dublje bavili pandemijom kovida 19 sigurno osećaju nelagodu, sećajući se da je istoj prethodila velika simulacija globalne pandemije koja bi počela prenosom sa slepog miša na svinju pa na čoveka, pod nazivom Događaj 201 (Event 201) u oktobru 2019. godine, u organizaciji Fondacije (a koga drugog nego) Bila i Melinde Gejts i (koga drugog nego) Svetskog ekonomskog foruma.

Manje poznata je činjenica koja je tek nedavno videla svetlost dana, u kontekstu otkrivanja bioloških laboratorija i programa razvoja opasnih bio-agensa i oružja od strane ruske vojske u Ukrajini, da je još u novembru 2019, Pentagon obezbedio oko 370.000 dolara za istraživanja ”kovida 19”, i to baš u Ukrajini.

Ono što čini stvar još zanimljivijom je da je ovaj novac odobren bar mesec dana pre nego što je uopšte registrovana pojava nove misteriozne bolesti, a tri meseca pre nego što je virus kovid 19 zvanično imenovan.

Ovo, pak, baca novo svetlo na misteriju vezanu za to da su američki vojni obaveštajci takođe u novembru 2019. u poverljivom izveštaju upozoravali na pojavu opasnog, nekontrolisanog virusa u Vuhanu koji bi mogao da bude ”kataklizmičan”.

Razume se, zvaničnici Pentagona su izveštaj američke mreže Ej-bi-si pokušali da demantuju, ali je istu informaciju prenela i izraelska televizija.

U svetlu gore-navedenog otkrića da je Pentagon finansirao istraživanja kovida 19 u Ukrajini tog istog meseca, ovi demantiji deluju još neuverljivije, na nivou tvrdnji Kolina Pauela o Sadamovom oružju za masovno uništenje.

Ako je u Ukrajini postojao – a očigledno jeste – obilno finansirani američki program razvijanja, testiranja i širenja opasnih bioloških agensa, onda je još jasnije zašto je ta nesrećna teritorija postala poprište novog globalnog sukoba.

Posle dve zapadno-sponzorisane obojene revolucije, prostor Lenjinove Ukrajine postao je crna rupa, poligon za razvoj, testiranje i primenu cele plejade oružja globalističkih snaga koje sanjaju o Velikom resetu, odnosno uništavanju ne samo dosadašnjeg ekonomskog, već i međunarodno-političkog i ljudskog poretka uopšte.

Od neonacista do kuge, kolere, velikih boginja, tuberkuloze, kovida 19, pa sve do dronova sa raspršivačima ili pticama selicama za njihovo širenje. (Ako neko misli da je priča o pticama selicama ”ruska propaganda”, neka slobodno pročita reportažu Vašington posta – onog starog, koji je još imao reputaciju – iz 1985. godine, o programu Pentagona za ispitivanje mogućnosti ptica selica da prenose opasne bolesti koji se odvijao još tokom 1960-ih na nekim pacifičkim ostrvima.)

Kao da je Ukrajina postala mesto za punjenje čaša Božijeg gneva o kojima govori Jovanovo Otkrovenje – i to ne samo za Rusiju, već za čitav svet.

Još od Černobilja, koji se na srpskom zove ”Pelen” (što je, opet, ime zvezde iz Otkrivenja koja će pasti na trećinu reka i na izvore voda, od čega će mnogo ljudi pomreti), pa do današnje njene upotrebe od strane, po Špengleru, umiruće faustovske civilizacije koja preti da povuče ceo svet u ponor za sobom.

Govoreći svetovnim jezikom, podsetimo se razmišljanja Morisa Stronga, čoveka verovatno najodgovornijeg za globalizaciju ekološkog pokreta:

„Sadašnji načini života i potrošnje bogate srednje klase – koji podrazumevaju visoko unošenje mesa, upotrebu fosilnih goriva, električnih aparata, klima uređaja u kući i na poslu i života van gradova – nisu održivi… Iskreno, možda ćemo doći do tačke kada će jedini način da se spase svet biti propast industrijske civilizacije. Nije li odgovornost na nama da to izdejstvujemo?”

I onda pogledajmo šta se dešava pred našim očima, od početka projekta kovid 19 pa do danas: uništavanje srednje klase, nametanje radikalne ”zelene” agende, propagiranje ishrane bez mesa (zasnovane, na primer, na insektima, što nam toplo preporučuje i EU) i, sada, guranje Evrope ka faktičkoj deindustrijalizaciji putem njenog krvavog odvajanja od ostatka evroazijske kopnene mase.

Ovo poslednje je jasno definisan anglo-američki projekat, čije su glavne tačke izložene u kolumni objavljenoj tri dana pre početka ruske specijalne operacije u Ukrajini:

”Američke kolege u Pentagonu su mi nedvosmisleno rekle da SAD i Velika Britanija nikad neće dozvoliti da se evropsko-sovjetski (odnosno ruski) odnosi razviju do stepena gde bi oni ugrozili anglo-američki politički, ekonomski ili vojni primat i hegemoniju na evropskom kontinentu. Takav razvoj događaja će se sprečiti svim mogućim sredstvima, po cenu rata u centralnoj Evropi.” (Reči visoko-pozicioniranog NATO admirala iz jedne severnoevropske zemlje, po kazivanju nemačkog političkog analitičara Kristofa Lemana.)

– ”Primarni interes Sjedinjenih Država, zarad kog smo vodili ratove, Prvi i Drugi svetski rat i hladni rat, tiče se odnosa između Nemačke i Rusije, jer bi one, kad bi se ujedinile, predstavljale jedinu silu koja bi nas ugrozila. I da osiguramo da se to ne desi… Za Sjedinjene Države najveći strah predstavljaju nemačka tehnologija i nemački kapital, ruski prirodni resursi i ruski ljudski potencijal, kao jedina kombinacija koja vekovima uteruje strah u kosti Sjedinjenim Državama. I, kako se ta stvar razvija? SAD su već stavile svoje karte na sto. To je linija od Baltika do Crnog mora. Rusi su uvek igrali sa otvorenim kartama, njima je potrebna Ukrajina koja je bar neutralna, nikako prozapadna Ukrajina.” (Džordž Fridmen, osnivač i predsednik analitičko-obaveštajne agencije Stratfor, na predavanju u Čikagu 2015.)

Vaistinu, majmunska posla… U režiji onih koji su Božiji lik i podobije svesno zamenili – majmunskim.

Svako će lako prepoznati carstvo kojem želi da se prikloni.

Nastavi Citanje

Glas naroda

Praznik nestabilnosti Crne Gore

Published

on

Autor: Aleksandar ĐOKIĆ

Crna Gora je jedina država u Evropi, a vjerovatno i na svijetu, koja faktički slavi dva dana državnosti – jedan 21. maja kada je 2006. godine održan referendum o budućnosti konfederacije Srbije i Crne Gore, a drugi 13. jula na dan kada je Crna Gora formalno priznata kao nezavisna država od strane velikih sila na Berlinskom kongresu 1878. godine, ali i dan narodnog ustanka protiv italijanskog okupatora 1941. godine.

Činjenica da se praznik 21. maja formalno naziva Dan nezavisnosti, a 13. jul Dan državnosti, ne mijenja suštinu da su oba praznika posvećena jednom te istom istorijsko-političkom fenomenu – državotvornosti Crne Gore.

Dan državnosti 13. jula predstavlja idealan presjek istorijske i savremene državnosti Crne Gore, on predstavlja kontinuitet crnogorske države u različitim političkim sistemima. Samim tim, 13. jul je prihvatljiv datum za većinu građana Crne Gore koji se ponose svojom državnošću, a slavljen je i za vreme druge Jugoslavije, što ga već čini prepoznatljivim i tradicionalnim praznikom.

Dan nezavisnosti 21. maja je, međutim, konstrukt režima Mila Đukanovića namijenjen tome da on kao politička figura bude prepoznat kao otac crnogorske nacije i državnosti. Čak i kada bismo ostavili po strani sve neregulanosti referenduma 2006. godine, kada bismo zaboravili da Crnogorci iz Srbije nisu mogli da se izjasne o budućnosti Crne Gore, ali zato Bošnjaci i Albanci iz Austrije, Njemačke i Luksemburga jesu, to ne bi promijenilo činjenicu da je Crna Gora istupila iz zajedničke države vrlo tijesnom većinom.

Samo onaj politički činilac koji želi zlo svojoj državi bi konstantno oživljavao referendumsku atmosferu lažnim praznikom Dana nezavisnosti, kojim se otuđuje polovina građana Crne Gore. To i jeste bila suština političke strategije Mila Đukanovića još mnogo prije ovih 15 godina posle referenduma – proglašavanje gotovo polovine crnogorskog društva izdajnicima, neprestano podizanje uzbune da je nezavisnost Crne Gore pod opasnošću, sve to isključivo radi očuvanja lične vlasti. Na taj način većina građana Crne Gore počelo je da poistoveđuje crnogorsku državu sa Milom Đukanovićem.

Ovo apsurdno i nedemokratsko stanje izrodilo je dva pravca mišljenja – jedno, po kome Đukanović mora vječno ostati na vlasti inače Crna Gora nestaje i drugo, po kome je Crna Gora a priori neprijateljska okupaciona tvorevina.

Režim Mila Đukanovića proživljava svoje poslednje dane, a objema grupama je teško da se priviknu na novu realnost. Prvi šiju ogromne zastave od 5 hiljada kvadratnih metara, pa ih tragikomično cijepaju, kao akt protesta protiv poraza Mila Đukanovića, jer smatraju da promjena vlasti sama po sebi ukida Crnu Goru. Otuda nerazumljivi izrazi agresije, koji se prikriva patriotizmom. Inače, patriote poštuju svoje državne organe i demokratski politički proces, pa bi pozdravili smjenu režima u Crnoj Gori. Oni koji su prihvatili narativ da je Milo Đukanović otac Crne Gore danas ne mogu da se pomire sa činjenicom da Milo Đukanović nije Crna Gora i da on nikada suštinski nije mogao da svede Crnu Goru na sebe samog.

Drugi dio društva je bio progonjen od 2006. godine. Za njih su svi državni simboli Crne Gore stoga neprijateljski i tuđi. Oni vjeruju da je Crna Gora suštinski stvorena da bi ih proganjala i asimilovala, nasilno izmenila njihov nacionalni identitet. Njima je razumljivo teško da izađu iz večne defanzive, da poveruju da Crna Gora može biti i njihova država, da je problem bio u represivno-mafijaškom režimu Mila Đukanovića, a ne u Crnoj Gori kao takvoj. Na njima je odgovornost da prihvate da su oni sada postali dio vlasti i da se kao vlast i ponašaju. Ne može se biti opozicija i neprijatelj samome sebi. Crna Gora može biti otadžbina i jednoj i drugoj grupi, ako prvi shvate da demokratija ne znači tiraniju prolazne većine, a drugi da je država onakva kakvom je oni sami čine i da nedemokratska Crna Gora iz 2006. godine nije jedina moguća verzija Crne Gore.

Kako bi do ove tranzicije svesti došlo, prvo, naravno, treba na izborima smijeniti sa vlasti režim Mila Đukanovića u potpunosti. Nakon toga treba preduzeti čitavu plejadu poteza koji vraćaju Crnu Goru njenim građanima, njenom društvu. Među prvim takvim potezima treba ukinuti Dan nezavisnosti koji neprestano stavlja na dnevni red pitanje o samom postojanju Crne Gore, što nije pitanje o kome se može raspravljati u datom trenutku, što zbog spoljnih faktora, što zbog nepostojanja stabilne većine unutar same Crne Gore da se takvo pitanje uopšte i pokreće. Kao temelj istorijske Crne Gore i njene državnosti sasvim je dovoljan 13. jul kao glavni praznik, jer, na kraju krajeva, Crna Gora se nije ratom otcijepila od Srbije, već je kao ravnopravan subjekt konfederacije istupila iz nje. Shodno tome nema razloga da se nezavisnost potencira nad državnošću.

P.S. Na ilustraciji Andrijevica 21. maja 2021. godine – ruševne zgrade iz 70-ih, referendumska atmosfera iz 2006, sve sa idejom da Milo Đukanović vječno ostane na vlasti, jer će tobože terasu gospodina sleva da odveze na Zlatibor gospodin, koji je istakao trobojku, u gornjem desnom uglu slike.

(Facebook)

Nastavi Citanje

Glas naroda

Medojević: Na svakoj istorijskoj rakrsnici mi smo promašili, rezultat je “failed state”

Published

on

Hitler je došao na vlast u Njemačkoj, upravo na socijalnoj demagogiji, optužujući Jevreje kao bankare i vlasnike medija da su krivi za siromaštvo i bijedu nakon poraza u Prvom svjetskom ratu. Kad su ga Njemci izabrali na izborima, bilo je već kasno. 90 godina kasnije još se nijesu oporavili”. Kao mladi čovjek, 1990 upozoravao je narod na opasnosti i rizike omamljujućih nacionalističkih poziva na rat.

Bio sam u pravu i u teškoj manjini. Ogromna većina je htjela rat. Kao što je mladi komunistički funkcioner Milo Đukanović tada gromopucateljski prijetio Hrvatima :“Da jednom za vazda raskrstimo sa njima!”. Poslije se izvinjavao i ljubio noge Hrvatskim političkim prvacima“, napisao je lider PzP-a Nebojša Medojević u autorskom tekstu za Borbu.

Citirajući Aleksandra Solženjicina: “Porušenu fabriku možeš obnoviti, ali čoveka koji je upoznao ukus nezarađene rublje, nikada nećeš popraviti”, Medojević je tekstu naveo i da tri velike istorijske zablude za 30 godina, ne bi izdržali ni mnogo veći i ozbiljniji narodi od crnogorskog.

“Velika Njemačka je pala pod naletom socijalne demagogije i populizma, a malena Crna Gora, bez demokratske tradicije i elite, bila je laka žrtva svakog populizma koji je preko nje prešao: ratnog agresivnog nacionalizma, neoliberalnog bankarskog fašizma i sada socijalnog populizma – Ne treba raditi, samo treba trošiti! Jedna od mnogih “failed state” – promašenih, neuspješnih država”, napisao je Medojević.

On je dodao da je država najveći civilizacijski domet neke zajednice.

“Dokaz da neki njeni pripadnici mogu živjeti u miru, organizovano, pristojno, poštovati pravila, zajednički se braniti od neprijatelja, jedni drugima pomagati, biti solidarni i empatični, stvarati bogatstva, pomagati slabima, graditi zemlju, čuvati lično i nacionalno dostojanstvo. Države nastaju i nestaju. Nacije nastaju i nestaju. To nije nikava datost niti obavezan poredak stvari. Za državu se bori. I država se čuva. Jedna generacija bi trebalo da je ostavi svojim potomcima makar malo bolju, bogatiju, sređeniju nego što su je dobili od svojih predaka. U posljednjih 30 godina ova generacija uspjela sve da upropasti. Tri puta. Na svakoj istorijskoj rakrsnici mi smo promašili. Umjesto demokratske tranzicije i mirne disolucije komunističke SFRJ, mi smo izabrali nacionalizam i rat. Umjesto države blagostanja mi smo izabrali neoliberalni korporativni fašizam”, napisao je Medojević.

On je naveo da smo “umjesto ozbiljnog programa oporavka i ozdravljenja države i privrede, izabrali socijalnu demagogiju i populizam”.

Istorija je surova. Rijetko jednoj generaciji daje više šansi i popravnih ispita. Mi smo dobili tri šanse i svaki put smo izabrali pogrešno. Nije do istorije. Do nas je! Nije istorija kriva. Mi smo. Ne zaslužujemo slobodu. Ne zaslužujemo demokratiju. Ne zaslužujemo pravdu. Ne zaslužujemo ekonomiju koja funkcioniše normalno. Politicka , društvena, preduzetnička, duhovna, kulturna elita je, nakon poraza DPS-a na izborima 30.08.2020.godine, pokazala da, jednostavno ne želi, i pad Đukanovićevog korumpiranog režima. Pao je DPS, ali ne i bolesni režim. Sistem je preživio. Opšti nedostatak političke volje za radikalne reforme, je logična posljedica nedostatka istorijske svijesti i odgovornosti elite“, naveo je Medojević.

On je istakao da se ne može od naroda očekivati da on kreira model tranzicije, budžetsku, monetarnu, fiskalnu politiku, modele ekonomoskog razvoja, strategije energetike, regionalnog razvoja.

Ne može narod da definiše i kreira javne politike. Posebno ne, kada se društvo nalazi u stanju truleži i raspadanja, kakvo je crnogorsko, poslije 30 godina perverzne tranzicije pod upravom Đukanovića i DPS-a. Plan za ekonomsku, institucionalnu, političku i socijalnu obnovu zemlje mora da pripremi elita i da ga ponudi narodu na odlucivanje. Poslije 30 godina orgijanja, epske pljačke, uništenja privrede, privatizacije institucija, kriminalizacije države, taj plan ne može biti jednostavan, bezbolan i bezopasan. Naprotiv. Ali se mora sprovesti, jer je pacijent zvani demokratska Crna Gora na samrti. Na aparatima. izbor je težak. Radikalna operacija, amputacije, rezovi, vađenje organa, transplantacije ili smrt. Nažalost, aktuelna vladajuća elita je izabrala narkotike“, napisao je Medojević.

Socijalni populizam i demagogiju. Ako već pacijent umire, a mi nećemo ili ne znamo da ga operišemo i spasimo mu život, dajte mu onda samo anesteziju, malo gasa za smijanje, neka makar uživa u iluziji o zdravlju. Dok traje. Nakon nacionalističkog ratno-huškačkog ludila 90-ih, neoliberalnog korporativnog bankarskog fašizma 2000-ih, kolac u kovčeg demokratske, normalne i ekonomski održive Crne Gore zabila je ova vlast prihvatajući najopasniju od svih ideologija – Socijalnu demagogiju i populizam.

Crna Gora je, nažalost, pokazala da je najveći reformista Evrope Vaclav Klaus bio u pravu kad mi je rekao da je nemoguće primjeniti sjajni češki model tranzicije u Crnoj Gori, jer u njoj ne žive Česi“, napisao je Medojević podsjećajući da je posvetio 30 godina u borbi za demokratsku, slobodnu, pravnu i pavednu državu Crnu Goru, sa stabilnim institucijama i ekonomijom koja funkcioniše normalno.

Nijesam uspio. Zato što u Crnoj Gori živi narod koji ima elitu koja ne dijeli sa mnom iste vrijednosti. Naš narod ne želi uređenu državu u kojoj je sila zakona jača od zakona sile i u kojoj su svi građani jednaki pred zakonom. Sve ove godine sam bio ubjeđen da je ključni problem našeg propadanja i zaostajanja, jedan korumpirani i kriminalni režim koji sprječava neophodne reforme. Sada vidim da to nije bilo tačno. I nova vlast pokazuje isti otpor prema nužnim strukturnim i radikalnim reformama“, napisao je Medojević.

On u autorskom tekstu za Borbu zaključuje: “Problem je, dakle, naš mentalni model, kulturni obrazac, mentalitet našeg naroda. Narod ne želi promjene. Elita ne želi da vodi narod. Elita želi da slatkim lažima uspava narod, da bi ga lakše pljačkala. A kad se narod probudi iz anestezije, para nema, elita pobjegla u Luksemburg i Ženevu. Eventualno Dubai. Singapur.

Nema veze, bilo je lijepo dok je dejstvo narkotika trajalo. Mi smo se zaduživali i trošili. Što bi rekla moja braća Zećani : “Jelji, pilji, duvanjili, smijalji se, ljeljek živi”. Neka druga Vlada će morati da vraća dug, otpušta ljude, smanjuje plate i penzije, dijeli bonove za hranu, plijeni kuće i stanove dužnicima. Rika će da se čini. Samo relaksirano. Jeste i biće!“Tako nam je jer smo mi takvi”, kako mudro reče ekspert Krive Vlade za evropske integracije”.

Nastavi Citanje

U Trendu