Ono što je simbolički najavljeno bizarnom, antihrišćanskom ceremonijom otvaranja Olimpijskih igara u Parizu, praktično je realizovano od strane sudijske trojke koja je delila pravdu (i množila nepravdu) na polufinalnoj utakmici košarkaškog turnira između Srbije i Sjedinjenih Država. Tendencioznim odlukama ljudi u sivom, sport i košarka su ubijeni sa predumišljajem, olimpijski ideal plemenitog nadmetanja i fer-pleja nepovratno je ukaljan i narušen, a princip meritokratije žrtvovan je na oltaru korporativne kombinatorike i geopolitičke demonstracije moći jedne ozbiljno uzdrmane sile.

Po svim sportskim, logičkim i moralnim zakonima, „velika“ Amerika je trebalo da izgubi utakmicu od „male“ Srbije. Odigrali su naši igrači, predvođeni kapitenom Bogdanovićem i najboljim košarkašem sveta Jokićem, gotovo savršen meč. Verovatno najbolju utakmicu koju je neka naša reprezentacija odigrala od trenutka kada se 1991. raspala bivša država. Bolju čak i od mitskog finala iz Atine 1995. protiv Litvanije i četvrtfinala protiv Amerikanaca iz Indijanapolisa 2002, koje su ostale zabeležene u srpskoj košarkaškoj mitologiji kao svetla mesta podviga dostojna narodne epike.

Pogađali su naši reprezentativci iz svih pozicija, kontrolisali tempo i igrali čvrsto i koncentrisano u odbrani, bez trunke preteranog respekta (čitaj: straha) prema izvikanim američkim NBA superzvezdama. Vodili smo konstantno od samog starta, često dvocifrenom razlikom koja je iznosila u jednom trenutku i 17 poena, a, izuzev raspucanog Stefa Karija, većina Amerikanaca očigledno nije imala svoj dan.

Sudijske intervencije

Alarmi u FIBA birokratiji upalili su se već na poluvremenu kada smo imali neočekivanih 11 poena prednosti; projektovano finale Francuska-SAD, zbog koga je i žreb štelovan, bilo je dovedeno u pitanje, pa je nakon pauze krenulo isprva suptilno i perfidno navlačenje za Amerikance, da bi, pošto ni to nije upalilo, u završnoj četvrtini počela ogoljena krađa u korist Drim tima.

Oni koji dugo prate košarku znaju da je to kolektivni sport koji možda i najviše zavisi od slobodnog sudijskog kriterijuma, te da promenom načina na koji se sankcioniše igra u odbrani može vrlo lako da se obezbedi željeni ishod meča. Svi pamtimo užasnu sudijsku krađu protiv domaće Turske na Svetskom prvenstvu 2010, ali mislim da je ovaj put sudijska intervencija bila još izraženija, iako možda manje očigledna na prvi pogled.

Ako pustite američke košarkaše, koji su inače fizički dominantni i nafilovani ko zna kakvim dopinzima i stimulansima, da igraju „rukometnu“ odbranu, dok na drugoj strani terena svirate svaki, pa i najmanji kontakt, uvodeći Srbiju u bonus odmah na početku četvrtine, onda je jasno zašto su naši reprezentativci pali u finišu i dozvolili preokret.

Ako naši igrači moraju da se bore da izađu iz rvačkih zagrljaja i da trpe laktove i „sekirice“ svaki put kada uđu u reket, onda je jasno zašto procenti šuta nisu mogli da ostanu visoki kao na početku meča.

Ako Nikolu Jokića napunite penalima u ranoj fazi utakmice i onemogućite ga da u odsudnim trenucima na pravi način pokriva svog centarskog rivala Džoela Embida, onda postaje jasno zašto se gorostasni Kamerunac razigrao i zašto nismo mogli ništa da odbranimo pri kraju.

Ako MVP NBA lige i najbolji igrač sveta, koga čitavu utakmicu čuvari tuku kao vola u kupusu, dobije samo četiri slobodna bacanja za čitavu utakmicu, onda postaje jasno da je postojala tendenciozna namera da se našim igračima ukrade zasluženo finale.

Ako se sudije prave da ne vide očigledne faulove kojima pokušavamo da presečemo njihove kontranapade u situacijama u kojima imaju brojčanu nadmoć i volšebno puštaju prednost, što pravila košarkaške igre ne dozvoljavaju, onda postaje jasno da smo u svakom trenutku na parketu imali protiv sebe osam, a ne pet igrača.

Ako sudije odbijaju da pogledaju snimak u poslednjem minutu utakmice i potencijalno preokrenu očiglednu grešku u korist SAD, kada je Djurent izbio loptu koja je prešla na našu polovinu, onda postaje jasno da je sve bilo namešteno tako da David ne može da sruši Golijata.

Ako pustite namazanog i bahatog starca Lebrona Džejmsa da tokom čitavog meča prigovara i pritiska sudije, nepristojno gestikulira i verbalno provocira naše igrače, a da mu ne dosudite nijednu tehničku grešku, dok na prvu reakciju naše klupe dajete istu Pešiću, onda postaje jasno da mi zapravo nismo imali nikakve šanse, iako smo odigrali skoro savršenu utakmicu.

Najbolji otpor

Da, možda bi bilo drugačije da je Dobrić pogodio otvorenu trojku za plus pet, ili da je Jokić pogodio barem jednu od šest trojki koje je šutnuo, ili da je raspoloženi Avramović igrao u finišu umesto indisponiranog Micića, ali to su mazohističke racionalizacije koje treba da nas navedu da ignorišemo očiglednu „oružanu pljačku“ koju smo doživeli i da krivce opet tražimo u svojim redovima. Nekada je prosto kontraproduktivno i samozavaravajuće opsesivno čistiti u svom dvorištu, dok vam lopovi bestidno pelješe kuću.

Dok je većina nas prizivala Darka Miličića i njegove legendarne komentare nakon utakmice sa Grčkom, ostatak sveta na društvenim mrežama je izrazio divljenje za igru Srbije i prezir prema flagrantnoj sudijskoj nepravdi koju su naši igrači pretrpeli.

Slika glavnog sudije Hulija Anaja iz Paname sa natpisom „američki MVP“ postala je viralna na Iksu, dok se većina stručnjaka slaže da je nedopustivo da mečeve najboljih košarkaša sveta sude sudije iz košarkaških „banana“ država koji nemaju potrebno iskustvo i lako potpadaju pod uticaj američkih zvezda.

Ipak, opšti konsenzus je da je Srbija pružila najbolji otpor jednom od najjačih američkih timova svih vremena. Hrvati, sa Draženom Petrovićem, Kukočem i Rađom su u Barseloni izgubili od originalnog Drim tima sa 32 razlike, mi smo protiv manje-više istog sastava u Atlanti 1996. izgubili sa 26 razlike, dok su Španci sa Gasolom i Navarom u Pekingu 2008. bili najbliži Amerikancima u najjačem izdanju, ali su ipak poklekli i izgubili sa dvocifrenom razlikom.

Izvor: RT Balkan