PIŠE: Siniša LJEPOJEVIĆ

Niko, naravno, ne može iole pouzdanije da predvidi kada će se okončati ratne operacije u Ukrajini ali je ipak već sada svima jasno ko je gubitnik u tom ratu i koja će strana biti i konačni pobednik. Kada se razgrne kodirani jezik zapadnih birokrata onda se jasno vidi da su i na Zapadu svesni da su izgubili u Ukrajini i sada se samo traži način da se taj poraz javno ne prizna.

Malo je, međutim, ostalo mogućnosti. Ostale su samo reči, u prevodu propaganda i stari trikovi pregovora o miru. Ostao je narativ. Ta propaganda postaje sve besmislenija jer i većem delu zapadne javnosti je jasno da je izgubljeno u Ukrajini i da moćni NATO nije mogao ništa da uradi sem ljudskih, ukrajinskih žrtava.

Reči mogu mnogo da znače u privatnim životima ali nikada ne mogu da promene realnost. Zapadni narativ postaje apsurdan. Tako su na nedavnom bezbednosnom forumu u američkom Aspenu, jedan za drugim visoki politički i funkcioneri službi bezbednosti ponavljali isti tekst „Rusija gubi“, „Ukrajina pobeđuje“. U strahu od priznanja poraza svi pristaju na laži i tako dodatno urušavaju ono malo preostalog autoriteta državnih vlasti. Jer sve je jasnije da su pre svega službe bezbednosti postale politički nosioci neistine a ne zaštitnici svojih građana. To je i dodatno urušavanje bilo kakvog kredibiliteta vlasti što je zabrinjavajući proces u svakoj državi.

Održavanje privida

Ali na Zapadu i posebno u Americi se stvarno veruje da reči mogu da pobede u ratu. U stvari sve je postalo apsurdno. Deo tog apsurda su i takozvani razgovori o miru u Ukrajini kao što je bio nedavni skup u saudijskoj Džedi koji je organizovala Amerika.

Oni koji su započeli rat u Ukrajini pa ga već izgubili sada hoće da predvode mirovne pregovore i to sa zemljama koje nemaju direktne veze sa ukrajinskim ratom niti bilo kakvog uticaja na njegov tok.

Sve je u funkciji održavanja privida i da se zapadnoj javnosti predstavi kako mnoge zemlje podržavaju Ameriku iako su, kao Kina, Indija i Brazil, prijatelji Rusije. I što je još veći apsurd, da se razgovara o mirovnom planu ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog koji je već izgubio rat. Sve je to velika obmana ali i već viđen američki model da gubitnici određuju mirovne planove a ne oni koji su pobednici.

Mediji govore i o nekakvom dogovoru postignutom u Džedi. Kakav bi to uopšte mogao da bude dogovor i pod kojim autoritetom se ti eventualni dogovori postižu. To očigledno nije ni važno, važan je narativ. Doduše, mnogi veruju da je ta američka inicijativa neka vrsta kontrateže predstojećem samitu zemalja BRIKS-a u Južnoj Africi, od 20. do 24. avgusta. Učešće su do sada potvrdile 34 zemlje a pozvano je 40 zemalja. Njih 20 je već zvanično saopštilo želju za članstvom.

U ukrajinskom lutanju došlo se i na ideju takozvanih bezbednosnih garancija Ukrajini. Prvo su zemlje Grupe 7 (G7) dale te garancije a sada se navodno, kako je saopšteno, „agresivno pregovara“ i o garancijama Amerike. Tvrdi se da će se tim garancijama pridružiti i još dvanaest zemalja. Šta bi te garancije mogle tačno da znače nikome nije jasno. To je još samo jedan narativ.

Saznanja i fantazije

Istovremeno, u američkim medijima se uporno plasiraju „saznanja“ kako postoji tajni kanal komunikacije između Bele kuće i Kremlja. U Moskvi odbacuju da tako nešto postoji ali izgleda da je jedan američki misionar nedavno proveo tri dana u Rusiji i vratio se praznih ruku. Mediji tvrde da nije uspeo da sazna šta Rusija planira. Edvard Lutvak, geopolitički ekspert i savetnik mnogim liderima, tvrdi da su takvi kontakti neizbežni i da su, u stvari, već počeli. On tvrdi da ih predvode direktor CIA lično i njegov kolega u Moskvi. Moguće mada malo verovatno.

Veruje se da je Amerika zaista zainteresovana za pregovore ali tako da izbegne priznanje poraza i da se što pre izvuče iz Ukrajine. Proglasiće Vladimira Zelenskog za krivca i žrtvovati ga. U osnovi, tvrdi se, Amerika priprema dugoročni sukob sa Kinom koji je u stvari neizbežan pa pre tog direktnog sukoba nastoji da eliminiše Rusiju kao kineskog saveznika i izvora prirodnih resursa. Ratom u Ukrajini to nije uspela pa sada nameće pregovore i, apsurdno, približavanje Rusiji. I zato Bela kuća želi brz izlaz iz Ukrajine. Još jedna fantazija.

Ima tu još mnogih fantazija pa se u tom ukrajinskom sporazumu kojem se Vašington nada uglavnom govori o nekoj vrsti „korejskog modela“ podele Ukrajine i „privremenog rešenja“ kojim bi Amerika u Ukrajini dobila instrument dalje destabilizacije i ucena.

Bez američkog plana B

Sve ipak liči na političko ludilo gubitnika a do koje mere je otišlo simbolizuje i to što na ovogodišnjem danu sećanja, komemoraciji, na prvu atomsku bombu bačenu na Hirošimu svi japanski političari, na čelu sa premijerom Fumijom Juzakijem, nisu se usudili da kažu ko je bacio tu atomsku bombu. Ali je zato premijer upozorio na nuklearnu pretnju Rusije.

Amerika u stvari, kao i obično, nema plan B. I sada je u obezglavljenom tumaranju jer svima je jasno da priznanje poraza u Ukrajini znači kraj svih zapadnih političkih elita koje su sada na vlasti. To je očaj zapadnih elita. Bez Plana B Zapad se očajnički bori za neku vrstu mirovnih pregovora pa da onda, kao u Bosni i na Kosovu, posle toga proglasi pobedu.

U Vašingtonu se nadaju da bi raznim mirovnim i drugim inicijativama mogli da prevare Rusiju i da je uvuku u neko „kompromisno rešenje“ mira u Ukrajini a pod zapadnim i kijevskim uslovima. A šta bi mogao da bude „kompromis“ u Ukrajini? U Ukrajini je rat a ratovi se završavaju tako što jedna strana pobedi a druga izgubi. I onda pobednik određuje uslove mira a ne gubitnik. Još jedna iluzija gubitnika.

Nemački mediji tvrde da će Zapad izvršiti pritisak na Kijev da naredne zime pregovara sa Rusijom. Cilj je takozvani zamrznut sukob i to Amerikanci žele. Prema tim „saznanjima“ Amerikanci nude Rusiji da zadrži sve što do sada kontroliše a da prestane rat. Ali, bi sankcije i dalje ostale na snazi.

U Americi se, u stvari, nadaju da bi mogli da prevare Rusiju. Ali, da li je moguće prevariti Rusiju? Amerikanci o tome ne razmišljaju, oni jednostavno ne umeju drugačije.

Njemci su već u Poljskoj

Neizvesno je, međutim, šta bi Zapad dalje mogao da uradi. U političkim krugovima se sve češće govori kako Amerika, uprkos navodnim mirovnim inicijativama, sprema zapadnu koaliciju za invaziju na Ukrajinu a u glavnim ulogama bi bili Poljska i Litvanija.

Nije jasno koliko je to ozbiljan projekat ali je činjenica da Ukrajina iz područja Kramatorska već uveliko seli fabrike na granicu sa Mađarskom i u zapadnu Ukrajinu. I Nemačka svoje protivvazdušne i protivavionske sisteme, koji su navodno pomoć Ukrajini, instalira baš u zapadnoj Ukrajini.

Vojna intervencija Poljske u zapadnim delovima Ukrajine je stara opcija Zapada i tu Poljska u formi dvojnog državljanstva već ima svoje snage ali dalja eskalacija bi mogla suštinski da promeni prostor rata u Ukrajini. To bi otvorilo i pitanje dosadašnjih granica u Evropi i potpuno bi srušilo poredak nastao posle Drugog svetskog rata.

Glavna sumnja je da bi onda u tom rušenju poretka Nemačka mogla da interveniše u zapadnoj Poljskoj koja je istorijski istočna Pruska. Uostalom, Nemačka je jačanjem svojih oružanih snaga (prvobitni fond od stotinu milijardi je povećala na dve stotine milijardi evra) već srušila posleratni poredak jer jačanje njene vojske je protivzakonito. Nemci su, u stvari, već u Poljskoj, u Ščećinu je NATO komanda koja je pod kontrolom Nemačke što praktično znači da Nemci već imaju svoje snage u Poljskoj. Uz njih su tu i Holanđani. Sve mogućnosti su ipak na stolu jer u ljudskim društvima nikada nije moguće sve predvideti i kontrolisati a posebno ne u haosu kakav je sada. U tom haosu mnogi bi mogli da potraže i neku svoju šansu bez obzira na kompjuterske modele prema kojima Amerika pravi planove.

Velika zabluda

Pobeda u svakom ratu pre svega zavisi od unutrašnje snage njegovih aktera. Zapadna društva su u dubokoj unutrašnjoj krizi, u procesu su unutrašnjeg socijalnog kolapsa, i nemaju snage da iz tog kolapsa iskorače jer je pre svega nestao bilo kakav unutrašnji autoritet. I očigledno je da je Zapad krenuo onom starom jevrejskom poslovicom da je „rat lek za ono čemu nema leka“.

Koliko može da se vidi Zapadu je u Ukrajini ipak preostala jedina nada da nekako prevari Rusiju. Ali, kako? Za sada je jedino izvesno da od kakvih takvih mirovnih pregovora nema ništa. Jer, mirovne pregovore može da vodi i organizuje samo pobednik a u Ukrajini to nije Zapad.

Rat će se, prirodno, jednom okončati ali to neće biti i kraj krize pa bi oni, koji se nadaju da će kraj rata razrešiti i njihove spoljnopolitičke dileme, mogli biti u velikoj zabludi.

(RT Balkan)