Svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast pobunu Vagnera iskoristiti da, što bi rekao Lenjin, „malo pročisti mangupe u sopstvenim redovima”.

PIŠE: Vladimir Kolarić

Ruska istorije obiluje pobunjenicima i samozvancima koji su često ubirali simpatije naroda zbog kritike birokratije, korupcije i okrutnosti koje su vlast i moćni pojedinci prečesto ispoljavali. Ipak, ti pobunjenici ili samozvanci po pravilu, bar kod onih koji su imali više uspeha, nisu delovali bez nečije podrške, unutrašnje ili spoljašnje, bez motiva koji se krije u međusobnim odnosima i interesima vladajućih struktura, i svakako ne bez onih koji posmatraju i čekaju ishod pokrenutih događaja, kako bi ostvarili najveću dobit za sebe.

Nezahvalno je, naročito ovako rano, govoriti o motivima koji su naveli Prigožina i njegove saradnike na očigledno iracionalan čin oružane pobune protiv ruske države, i to u jeku rata u Ukrajini, čak pod neposrednom pretnjom započete ukrajinske kontraofanzive. Predsednik Putin nije jedini koji je podsetio da je Rusija već imala ovakve trenutke u istoriji, takođe u jeku rata, i kada je, makar naizgled, bila pred značajnim ratnim uspesima, posebno izdvojivši 1917. godinu.

Ali ako tu godinu imamo na umu, umesnije je pretpostaviti da je ruski predsednik mislio na februar, a ne oktobar 1917. Jasno je da Prigožin nema ideološku platformu koja bi se mogla i približno porediti sa boljševičkom, tačnije nema nikakvu ideološku platformu, osim neke vrste antibirokratskog populizma. Takođe, kada je oktobar u pitanju, Lenjinu se pripisuju reči kako je vlast jednostavna valjala ulicama, i on i njegovi saborci su bili prvi koju su se setili da je pokupe. I pored sve slabosti savremene ruske države, teško da se, bar za sada, vlast vuče po ulicama, spremna da se poda prvom ko pokaže minimum interesovanja i sposobnosti.

Kad je februar 1917. u pitanju, tu možda ima više paralela. Nastao je kao rezultat iscrpljenosti ratom, nezadovoljstva korupcijom, birokratijom, obespravljenošću čitavih masa i svakako subverzivnih uticaja spolja. I takođe, februar je, pre nego revolucija, bio državni udar, u osnovi promena „odozgo”, izvršena od strane delova upravljačkih i bezbednosnih struktura.

Sukob unutar elita

Pored toga što se većini ljudi u Rusiji čini da rat već predugo traje i da su perspektive daljeg razvoja zemlje i njenog istorijskog puta prilično nepredvidljive i neizvesne, pored ogromnog pritiska Zapada i objektivnih sistemskih problema pred kojima bi se našla svaka država u situaciji sličnoj ruskoj, osnovni problem današnje Rusije jeste sukob unutar njenih elita, upravljačkih, finansijskih i bezbednosnih, koji nije naivan, niti traje od juče. A valjda je jasno da Prigožin ne bi ušao u ovakvu avanturu da nije imao podršku i podsticaj dela tih elita. Da li su u to i u kojoj meri umešane strane obaveštajne službe u ovom trenutku je nemoguće tvrditi, ali je izvesno da interesi određenih struktura unutar same Ruske Federacije bili dovoljno jaki da tinjajući i zakulisni sukob pretvore u nešto opipljivije.

Ko zna i razume u kakvoj je situaciji Rusija bila 1990-ih, do kog nivoa ekonomski, politički, bezbednosno, socijalno i moralno devastirana, nije ni mogao očekivati da će tek dve decenije kasnije biti kadra da sukob intenziteta kakav je ovaj oko Ukrajine podnese bez velikih teškoća. Ne samo na terenu, nego pre svega u smislu održanja fukcionalnosti državnog i društvenog sistema. Mera premreženosti državnih organa i rukovodećih struktura različitim spoljašnjom i unutrašnjim interesima je došla do izražaja posebno započinjanjem tzv. Specijalne vojne operacije, čiji neuspesi se u mnogim slučajevima mogu pripisati ne samo inertnosti i nesposobnosti nadležnih, nego i direktnim subverzivnim delatnostima unutar samih državnih struktura.

Ruska država i društvo prožeti su različitim i sukobljenim interesima i uverenjima i to se svakako moralo odraziti i u odnosu prema ratu u Ukrajini. Protiv tzv. SVO nisu u tom smislu samo manje ili više otvoreni zapadnjački agenti, nego i oni čiji su poslovni interesi vitalno ugroženi prekidom ili ograničenjem saradnje sa zemljama Zapada, kao i oni koji jednostavno ne misle da dugotrajniji i drastičniji raskol sa Zapadom prestavlja dobar put za Rusiju. Ne zaboravimo da je Rusija velika zemlja u kojoj pojedinci i grupe mogu posedovati bogatstvo i moć kakvi su nama u Srbiji teško zamislivi, i da njihov uticaj svakako nije mali i zanemarljiv, kao ni potencijalni apetiti.

Sistemske slabosti

Ako smo tekst već počeli sa istorijskim paralelama, možemo sa izvesnom rezervom reći da je situacija u kojoj se danas nalaze Vladimir Putin i državni vrh u neku ruku sličnija onoj u kojoj se nalazio na primer Ivan Grozni, nego bilo koji imperator posle Petra Velikog. Pri time, imamo na umu gotovo feudalnu isparcelisanost interesa i moći koja karakteriše rusku državnu strukturu, koja čini da uloga vlasti više liči na ulogu balansera, pomiritelja i arbitra između potencijalno sukobljenih strana, nego na jaku centralnu vlast koja diktira dalje pravce razvoja. Kako sada stoje stvari, Putin i njegovo okruženje učinili su ozbiljne propuste u pravovremenom amortizovanju potencijalnih sukoba, jer onima koji bolje poznaju ruske prilike sasvim je jasno da nije moglo ni da se računa na moć i volju državnog vrha da nametne čvrst kurs kojima bi sve potencijalno sukobljene grupe morale potpuno da se povinuju.

Imajući sve u vidu, izgleda da Prigožinov čin, kakve god posledice imao, a trenutno izgleda da sledi deeskalacija i povlačnje „Vagnerovih” jedinica u baze, označava novu fazu u sukobu ruskih elita, što pred državu stavlja trenutno najveći izazov. Ne treba isključiti mogućnost da se iza svega krije namera ka ozbiljnijoj i trajnijoj destabilizaciji države, kao i da je neko poverovao da odmetnuta vojna jedinica može da pokrene širi otpor i izvrši neku vrstu prevrata, ali realnije je da neko računa na to da će sistemske slabosti (koje su pokazane ovom pobunom) dovesti do promene odnosa moći unutar državnog vrha i da će određene vizije daljeg razvoja Rusije dobiti primat u odnosu na neke druge, one sada aktuelne ili one koje bi mogle da prevagnu u skorije vreme. Da, na primer, prevagnu oni koji smatraju da rat u Ukrajini što pre, ili makar u dogledno vreme valja okončati, uz neizbežne kompromise, ali i bez očiglednog poraza, uz očuvanje kakvih-takvih odnosa sa Zapadom i perspektivom njihovog poboljšanja.

Ako sledimo Duginovu trodelnu podelu elita na osnovu njihovog odnosa prema tekućem ratu, na „pobeda našiste”, kompromisere i kapitulante, odnosno na one koji smatraju da se po svaku cenu mora pobediti uz čak poželjnu mogućnost konačnog ili makar dugotrajnog raskola za Zapadom, na one koji drže do nezavisnosti i suvereniteta Rusije, ali smatraju da postoje mogućnosti za kompromis i nastavak saradnje i, najzad, one koji smatraju da je okupacija od strane Zapada najbolja opcija za Rusiju, drsko predlažem da potencijalne inspiratore ili makar navijače tekuće pobune treba tražiti u ovim srednjima. Uz, na osnovu istorijskog iskustva, vrlo verovatan ishod u tome da bi njihov uspeh samo otvorio put za pobedu onih trećih, za koje se bojim da nipošto ne bi bio u interesu Rusije i ruskog naroda.

A svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast ovo iskoristiti na najbolji način, kako bi, da parafraziram već pomenutog Lenjina, „malo pročistila mangupe u sopstvenim redovima, uz spremnost na promenu sistemskih boljki koje mnogo njih čini nezadovoljnim sistemom u celini”.

Posle ovog rata i posle Putina, kad god to bilo, za Rusiju bi morala da počne nova epoha, koja će postsosvjetski period, koji upravo prilazi svom kraju, videti tek kao jednu međufazu, kroz koju se možda moralo proći, ali iz koje je najbolje izaći što pre i ići što dalje, u neko bolje doba za sve nas, dalje od kolonijalne potčinjenosti, mazohizma i samomržnje, od gulaga, bezbožništva i kapitalizma, kao i svakog oblika despotizma i imperijalne nadmenosti. Ali za sada, dok topovi još grme, najvažnije je preživeti, ne samo fizički, nego i kulturno i duhovno. Tek tako je moguće očekivati preporod, novi život Rusije, koji od njenog osvita predstavlja jedinu pravu i istinsku ideologiju ove države, i njenu istinsku tajnu.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film” i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard