Piše: Slobodan RELJIĆ (Sve o Srpskoj)

Odjeci Ukrajinske krize postaju činjenica u političkim orjentacijama u Bosni i Hercegovini. Bilo je za ovih godinu i po dana mnogo zbunjujućih poruka za Bosnu, ali one sad postaju očiglednost, nose narodna prestrojavnja i traže politička prepakivanja.

Za osnovu priče koja sledi uzećemo „osvešćenje“ Ive Komšića, tipično „građanskog“ bosanskohercegovačkog političara, koji je, okad je počelo višestranačje, socijaldemokrata i tako pliva decenijama – bejaše i gradonačelnik Sarajeva. Hrvat iz Kiseljaka, ali i u bošnjačkim očima prihvatljiv „centralista“.

Komšićeva projekcija nije neka zaokružena poruka, ali je signal kuda sve ovo ide. Ivo registruje promene, rizike po „građansku BiH“ i nudi rešenja – sa „građanske“ tačke gledišta, što on jasno i neupitno svodi na – američku liniju.

Elem, izlaže ovaj učesnik u bosansko-hercegovačkim predratnim, ratnim i poratnim kretanjima posle konstatcije da se sve u Bosni dešava pod jakim uticajima spoljnih faktora – novu geopolitičku situaciju, konstatuje tri geoplitička uticaja:

1. evro-atlantski uticaj, tj. američki u pojednostavljenom predstavljanju; on je već decenijama tu, ali „mi“ ometamo da se on baš utemelji; kad voditelj pita „ko smo mi“ -Komišić to svodi na hrvatsko-bošnjački deo; a ometanje je što Federacija BiH tako rasklimatano funkcioniše da ometa i veliku Ameriku da bude efikasna; Srbi se tu rezumeju kao čeljad čije izjašnjavanje valja prećutkivati i grurati u svom pravcu, a njih će Amerikanci već dovesti u red;

2. e, sad pazite, drugi geopolitički uticaj, Komšić zove Rusko-srpski svet: dosad je bio ruski svet i od pre neku godinu se govori i o srpskom svetu; odvojeni su to svetovi iako skloni jedan drugom, ali ovo je Komišićeva simbioza; to je opisano kao da se u Srbiji „srpski svet“ tako odlučno promoviše da ničega drugog i nema; Vučićevo enromno zalaganje za Otvoreni Balkan, priznavanje Visokog predstavnika u Sarajevu i pored toga što ga ne priznaju dve članice Saveta bezbednosti UN, po Srbe katastrofalni nemačko-francuski plan kojim je problem Kosova doveo zemlju na granicu pucanja i slične činjenice se uopšte ne spominju; tu je Dodik s Putinom itd; ovom su naklonjeni Srbi;

3. a treći geoplitičku uticaj, Komišić zove evroazijski, a kad počne da ga definiše on se vidi kao Rusko-tursko savezništvo, Putin-Erdohanovo (i on izgovara sa „h“) prijateljstvo a koje se dalje pojavljuje kao savez pravoslavlja i islama; ovo, veli Komšić, sve otvorenije podržavaju razni krugovi u bošnjačkom narodu.

Ovakvim nemuštim nazivima i plitkim definisanjima se može prigovarati; mogu se nalaziti pukotine koje probijaju iz stvarnosti i sad već višedecenijskih politika koje su ovde vođene i ne mogu da se uguraju u ovakvu tipologiju: prvo, hrvatsko-bošnjački savez koji je održavan sa Zapada a nikada nije u iskrenosti prevazilazio javna izvikivanja odavno je zamro; na njegovom osušenom korenju pojavilo se i hrvatsko-srpsko političko savezništvo.

Neće to više moći, veli Komšić. Visoki predstavnik UN je počeo da uvodi red, Amerikanci će to dovesti do operativnosti i onda – pravac EU. A Hrvatska će uzeti Bošnjake pod ruku pa ka Briselu.

Kako to sad izvesti?

Svetla za to niotkud. Evropa se BiH ne seća sem u programiranim diskusijama, BiH se javno kune u EU ali sad već bez imalo iskrene vatre. BiH je kao brodolomac na moru koji danima pluta na svojoj dasci i iz sata u sat gubi nadu da će se odnekud pojaviti brod spasa. Ali, Komšić ima igru: da se vratimo – Vašingtonskom sporazumu!

Mnogi čitalac je već i zaboravio da je Vašingtonski sporazum, u stvari, američko ujedinjavanje Hrvata (svih Hrvata, i iz Hrvatske i iz BiH) i Muslimana (tako su ih tada zvali) a protiv Srba.

Marta 1994. potpisali su ga premijer bošnjačke Rapublike BiH Haris Silajdžić, ministar vanjskih poslova Hrvatske Mate Granić i predsednik Hrvastke Republike Herceg-Bosne Krešimir Zubak. Tako je uspostavljena teritorija pod vlašću bosansko-hercegovačkih Hrvata i Muslimana. Jula 1995. je potpisana Splitska deklaracija kojom je promovisana konfederacija Hrvatske i Federacije BiH. Neiskreno, naravno. Ali, to je služilo kao osnova za konstituisanje antisrpskog fronta.

S tim vojnim antisrpskim savezom BiH je podeljena po unapred određenom procentu 49: 51, pa je krajem 1995. u amričkoj vojnoj bazi Rajt-Peterson nastala Dejtonska BiH.

Teritorija koju je iznedrio Vašingtonski sporazum postaće entitet u BiH – Federacija Bosne i Hercegovine.

Hrvatska će pustiti da Splitsku dekleraciju odnese bura.

Komšić sada podseća da je Amerika tada njima obećavala kako će u Federaciju BiH ugurati i Srbe – ne kao Republiku Srspku, nego kao srpske kantone. Ali, obećanje ludom radovanje i onda je Ričard Holbruk pustio da Srbi ostanu u Republici Srpskoj. Otkud to? Pa, Holbruk je Amerikanac. I to kakav! Veli Komšić da to beše delo – Kontakt grupe.

Opet ćemo podsetiti čitoca da se Kontakt grupa pojavila maja 1944, kao posrednik u pregovorima – činili su je Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Rusija i SAD. Kad je predložen Plan Kontakt grupe (49:51 a ponuda je bila na „da“ ili „ne“) Hrvati i Bošnjaci su ga odmah prihvatili, a Srbi iz Republike Srpske odlučno odbili. Između ostalog, po tom planu nije postojala veza zapadnog i istočnog dela RS, ono što je u ratu uspostavljeno kao – koridor.

Pritisak je bio tako veliki da je i Srbija Slobodana Miloševića uvela snakcije Srbima preko Drine. Na referendumu su Srbi glasali 96,12% protiv Plana.

Ko je u Konatakt grupi izborio da RS bude entitet, pita voditelj Komšića. Rusi, kaže on.

Sad je stvarno upitno ako je onda onako slaba Rusija mogla izboriti Republiku Srpsku kako će se sada ovako oslabljena Amerika izboriti da evro-atlantski uticaj prevlada, a ostala dva uticaja su rusko-srpski i rusko-turski?

Ako ozbiljno shvatate Komšića – začudićete se, jer toliko Rusije ovde nije bilo ni posle prolaska Crvne armije 1945. južnoslovenskim teritorijama.

Posebna je priča što Amerika danas tako očigledno razvaljuje Evropsku uniju, da normalni čovek ne razume da li ona u te razvaline iz dobre ili loše namere gura „bosanske građane“. I što su tako pojednostavljeni mehanizmi više nemogući jer, recimo za Ukrajinu, ako pratite, niko ne predviđa nikave kontakt ili kakve god grupe. Koliko je to odmaklo videćete pošto se već konfiguriše ideja da bi mirovni posrednik pred Rusijom i Ukrajinom trebalo da bude Kina. Jedino bi ona mogla da razgovara s Rusijom a da predlozi ne bi bili razumevani kao neprijateljski ili lažni. Kakvi su, recimo, priznato je sa Zapada bili Minski sporazumi.

Pax Americana – vreme kad je o ratu i miru odlučivala Amerika – je prošlost. Ova promena, da i Kisindžer vidi Kinu kao mogućeg posrednika u Ukrajinskoj krizi, obelodanjuje – novi svetski poredak. Ali ne onaj koji ponekad pomene smeteni Džo Bjaden. Naprotiv. Negacija toga.

Onaj ko može da uspostavlja mir ima moć da garantuje održavanja međunarodnog poretka. Amerika to više nije. Odnosno, pošto je ovaj svet već multipolaran, ona će moći da bude samo akcionar.

Kako se razvija razdavajanje sveta iza Ukrajinske krize – ne glavni akcionar. Noam Čomski je, posmatrajući pad američke moći oko uvođenja sankcija Rusiji, razumeo da je danas odnos – 10: 90. Desetina sveta prati do juče svemoćnu Ameriku, a devet puta više ljudi u svetu – odbija da sledi Zapadne zahteve.

Kad to prenesemo na Zapadni Balkan, to bi realno moglo značiti mnogo drugačiji geoplitički krajolik. I mnogo će predvidivih ali i nepredvidivih događanja i procesa uticati na to.

U vremenu u kome ni jedna islamska zemlja nije uvela sankcije Rusiji Bošnjacima će biti sve nepodnošljivija opasnost od uloge „crne ovce“ u islamskom svetu. A danas je to svet gde su se na istoj stajnoj tačci u jednom slučaju (sankcije Rusiji) našli Saudijska Arabija, Ujedinjeni Emirati, Iran, Turska, Pakistan, Indonezija… Tako je ovih dana normalna vest da „Iran i Saudijska Arabija, kao i tri druge zalivske države planiraju da formiraju pomorski savez koji će uključivati i Indiju i Pakistan“.

Poruke iz islamskog sveta će se uskoro početi pojavljivati kao dnevnopolitička činjenica. Već ćete naći sumnjičenja na društvenim mrežama kako Amerikanci podrivaju SDA do potpune marginalizacije. Što će reći Bošnjake!? To će se jedno vreme kočiti u medijima i NVO sektoru, državni činovnici će pevati zapisane note, ali će se raskorak širiti.

Veliki svetski procesi nose jake senke koje padaju po malim narodima i pokreću sumnje. Izvesno je da evro-atlantski uticaj neće biti moćan na Zapadnom Balkanu kao devedesetih. U Rusiji nema više Jeljcina a kineski ekonomski uticaj postaje i vidljiv i nezaustavljiv. Zemlja koja je od kraja osamdesetih godina svoj BDP povećala sto puta, ne može igrati marginalnu ulogu.

Vest od pre nekoliko dana: ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije Goran Vesić razgovarao je sa ministrom transporta NR Kine Li Sjaopengom… Sjaopeng je tokom onlajn sastanka pozvao Vesića da poseti NR Kinu 25. i 26. septembra i da bude jedan od učesnika Globalnog foruma transporta…

– Ukazao sam na činjenicu da je Kina postala drugi spoljnotrgovinski partner Srbije posle Nemačke i to da je u 2022. obim spoljnotrgoviniske razmene iznosio 6,15 milijardi dolara, što je oko 20,5 odsto više nego 2021. da je naš izvoz u Kinu u 2022. porastao za 23,5 podsto u odnosu na 2021, a naš uvoz porastao za nekih 19,8 odsto – rekao je Vesić za Tanjug.

Ministar Vesić je od onih koji su najveći deo svog političkog života potrošili držeći nas na „evropskom putu“, ali – nužda zakon menja.

Čitav region, i one koji vole i one koji ne vole Ameriku, ekonomska promena okreće ka Istoku. To više nije ni izbor. Jer i oni koji su nas okretali sebi, na Zapad, sada gledaju na Istok. Često očjanički.

Naravno, da i sve slabija američka sila može učiniti ono čime se ovde na Balkanu vazda bavila – da obećavajući mir u regionu oraganizuju jedan mali rat: kako piše kineski Global tajms „pošto je rusko-ukrajinski sukob oduzeo mnogo energije i resursa SAD, one će verovatno razmatrati produbljivanje raskola Srbije i Kosova kao priliku koju bi mogle da iskoriste.“

„NATO, sa jedne strane, poziva na smirivanje tenzije, a sa druge strane povećava vojno prisustvo. NATO kupuje vreme da bi naoružao Kosovo. Iz prošlih ratova jasno je da su SAD prilično dobre u pretvaranju da su pravične u zaustavljanju borbe, dok pomažu jednoj strani, kupujući vreme onima koje podržavaju pozivanjem na prekid vatre. Obećanja NATO i drugih zapadnih zemalja o zaštiti Srba na Kosovu jednostavno se ne mogu ispuniti. Fajnenšel tajms navodi da je pokušaj Zapada da zaleči podele Srbije i Kosova osuđen na propast.“

Ali i to može biti silnicima od koristi, jer „krajnji cilj Bele kuće je da i Evropa i Rusija pretrpe gubitke, što bi Vašingtonu omogućilo da zadrži svoju hegemoniju.“ (Global tajms)

Tako se to vidi iz kineskih daljina. Dobro je da to razumevamo kao mogućnost. Uostalom, mi to bolje znamo od Kineza. Svi mi.

To što neki neće da vide ne znači da im se neće obiti o glavu.

Tako treba razumevati i krivudanje Ive Komšića.