Piše: Georgije Zotov

Jednog dana je Georgije u britanskom listu Evening Standard pročitao očaravajući izvještaj o djevojci koja je preživjela Holokaust, jer su je „u aprilu 1945. američki vojnici oslobodili iz Aušvica“. Georgije se odavno ne čudi tako divnoj laži. Na Zapadu je to postalo norma, takve informacije aktivno plasiraju svi mediji. Na primer, nemački časopis Der Spiegel je nedavno sa punom ozbiljnošću pisao o oslobađanju Aušvica od strane Amerikanaca. Kasnije je stiglo izvinjenje, ali je činjenica da se takve simpatične „greške“ sve češće ponavljaju u krupnim zapadnim publikacijama.

Ljudi, tetovirajte sebi na čelu – 27. JANUARA 1945. U AUŠVIC JE UŠLA CRVENA ARMIJA. Zapišite to na tapetama. Okačite natpis u kuhinji. Jer tu postoje samo dvije opcije. Ili je ovo planska propaganda, ili u novinama Zapada ne rade novinari, već stvorenja koja su nesposobna da na tri sekunde uđu u Gugl, ne umiju da čitaju i ne poseduju ni najprimitivnije istorijsko znanje. Ukratko, totalni ćorsokak. Na Zapadu znaju da je zli SSSR 1939. zauzeo pola Poljske, a potom i jadne sirote baltičke države, ali da su sovjetski vojnici zaustavili peći u logoru gdje su nacisti ubili 1,5 (!) milion ljudi, oni ne mogu da povjeruju. Samo Amerikanci spasavaju sve redom – a ne ti totalitarni Rusi.

***

Georgije je došao u muzej koji se nalazi na mjestu nekadašnjeg koncentracionog logora SS Aušvic-Birkenau (gde je 1941–1945. ubijeno 1,5 milion ljudi) i razgovarao sa posetiocima iz različitih zemalja: da li znaju ko je zatvorio „fabriku smrti“?

Na kapiji sa ciničnim natpisom Arbeit macht frei („Rad oslobađa“), publika čeka obilazak. Komuniciraju, izgleda, na norveškom – i stvarno, najmanje 3 osobe su obučene u džempere sa prugom u vidu norveške zastave.

„Da li ste ovde prvi put?“ – pitam.
„Da, upravo smo stigli.“
„I, strašno?“
„Čudovišno, da se smrzneš.“
„Znate li ko je zaustavio peći u Aušvicu?“
„Amerikanci!“ – bez oklevanja odgovara prvi Norvežanin.
„Možda Poljaci?“ – zamislio se drugi.
„Ne, ne“, strogo ga ispravlja prvi. „Samo Amerikanci, znam.“
„Sovjetski vojnici“, – kažem ja.
To proizvodi efekat bombe koja upravo eksplodira.
„Ozbiljno? Rusi?“
„Ne samo oni. Bilo je među njima i Ukrajinaca, i Belorusa, i Uzbeka.“
Turisti ćute. Na njihovim licima iznenađenje i neverica…

***

Ulaz u muzej je besplatan, ali se morate unaprijed registrovati na sajtu i dobiti elektronsku kartu. U proseku, bivši koncentracioni logor poseti 2 miliona ljudi godišnje. Prva stvar koja vas začudi je da nema pevanja ptica. Pješačite od železničke stanice ka muzeju „Aušvic-Birkenau“ – mrtva tišina. Ne lete ni vrane. „Zašto ima toliko vodenih površina?“ – čudi se djevojka iz Londona. „Nisu imali gde da odlože otpad iz krematorijuma“, kažem.

„Za 3,5 godine Njemci su ubili 1,5 milion zatvorenika. Pepeo su bacali u vodu, đubrili njive – oko Aušvica je ljeti bujno zelenilo. Ako malo iskopate zemlju – pepeo i fragmenti kostiju.“ Djevojka uplašeno odbacuje otrgnutu vrbinu grančicu.

Ljudi ulaze sa paketićima, jedu usput kupljene piroške. Prvi koraci početnika su standardni. Posjetioci se smiju, slikaju na pozadini barake. Ovdje su – pa, kao na Ajfelovom tornju. „Klik”. „Naravno, ovdje dolaze različiti ljudi“, priznaje zaposleni u muzeju. „Iskreno, ne preporučujemo da se dovode djeca mlađa od 14 godina. Okruženje je veoma depresivno. Radim mnogo godina, i još nisam navikao. Vazduh miriše na krv“.

Hodam, jedva izvlačim cipele iz blata, sipa kiša. Kilometri bodljikave žice, beskrajni nizovi kula za SS stražare… Ovo čak nije ni logor, nego prava zemlja smrti. Barake u koje je u jesen 1941. dovedeno 10.000 sovjetskih ratnih zarobljenika. Za manje od 5 meseci SVI su umrli – od iscrpljenosti i ropskog rada. Gledaš u zidove, a u glavi ti jecaji umirućih. Neki od objekata su poslednjih 8 godina u rekonstrukciji. „S jedne strane, užasno je dati novi izgled barakama Aušvica“, objašnjava građevinski radnik Tomek. „A s druge strane, to je neophodno, inače će sve istrunuti. Ovde cipele, kofere ili odeću zatvorenika ne obnavljaju – zabranjeno je čak i čistiti prljavštinu sa njih.“

Na štandu sa dječijim cipelicama (27. januara 1945. sovjetski vojnici su pronašli 43.255 pari cipela ljudi mučenih u logoru) odlazi bračni par, muškarac i žena, u suzama:

„Kako su mogli da pucaju u djecu?“
Oboje su iz Kanade.
„Šta mislite, ko je to zaustavio?“
Pauza.
„Mislim da su engleske trupe,“ – žena se češka po glavi.
„Šta ako su Kanađani?“ – iznosi fantastičnu hipotezu njen saputnik. „U školi su nas učili da je kanadska vojska prva ušla u nekoliko koncentracionih logora u Njemačkoj.“
Novost o oslobodiocima iz sovjetske armije ih ne iznenađuje. „Da, da, tačno, mi smo pogrešili.“ Muž se rukuje sa mnom: „Hvala vašim vojnicima što su zaustavili klanje.“
Prolazim pored vešala – na tu prečku je 1947. okačen prvi komandant Aušvica, SS obersturmbanfirer Rudolf Hes. Pored je krematorijum – zadimljen, pocrnio. Dim iz njegovog odžaka odlično se vidio u susjednim selima, i ujutru i uveče. Ubice nisu mogle da se izbore – uskoro su morali da izgrade drugi krematorijum, a u drugom delu Aušvica (3 kilometra od prvog logora, između dva departmana zemlje smrti saobraća žuti šatl autobus) – Birkenau – odmah su podigli još četiri. SS oficiri su tu na šinama pomno pregledali novopridošle zatvorenike, da li će moći da se trude u slavu Rajha. Starci, iznemogli, bolesni i djeca su često odlazili u gasnu komoru na dan kad su stigli u koncentracioni logor. Lagali su ih – odvešće ih u kupatilo. Sa strane stražarskih kula je šuma, tamo su oterane grupe ljudi. Neki od njih čekali su i po 6, pa čak i po 12 sati među drvećem, da dođu na red, dok konačno nisu ubijeni, jer su gasne komore bile preopterećene.

U Birkenauu kod turista zapažam drugačije raspoloženje. Niko ne pravi selfi i niko se ne smije, mnogi su pokunjeni. Užas im povremeno bljesne u očima. Ovuda se može šetati satima – u oba dijela Aušvica sačuvano je 155 zdanja i 300 ruševina – kasarne, magacini, krematorijumi. Stojiš i gledaš napred kroz bodljikavu žicu, a okolo do samog horizonta – peći, peći, peći… Ne treba ni oči da sklopiš – tu je lavež pasa, smijeh esesovaca i odsečne komande: „Geftling, mjutce ap!“

***

„Kakav košmar!“ – turisti, govoreći na engleskom, pregledaju barake za žene. Stotine zatvorenica, zimi, umrle su u kutiji od ledenog kamena, od upale pluća. Pitam odakle su došli. Irska.
„Znate li ko je stavio tačku na ovaj užas?“
Nema čak ni pauze:
„Amerikanci“, uglas odgovaraju tri momka.
„Poljaci“, kaže crvenokosa devojka sa izvesnim oklevanjem.
„Britanci?“, nagađa drugi.
„Ne, sovjetska armija“, kažem.
„Komunisti?“
„Pa kakva je razlika? Glavno je da su peći zaustavili“.
Oni klimaju glavom.
„Zašto onda u Aušvicu nema spomenika ruskim vojnicima? – čudi se sredovječni Irac.
I zaista, zašto?
„Vaši su bili previše skromni, pa ga nisu postavili ranije, pod Sovjetskim Savezom“, kaže mi jedan poljski novinar. „A sad vam neće dozvoliti.“
Pored vagona bez prozora na šinama za Birkenau stoje Izraelci (zatvorenici su dovođeni ovamo u takvom transportu). Umotani u nacionalne zastave, pevaju jevrejsku zadušnicu, kadiš. Čekam da završe.
„Momci, ko je oslobodio Aušvic?“
„Rusi“, čuje se glas tamnoputog tinejdžera.
„Crvena armija“, smješka se sledeći.
„Vojnici Sovjetskog Saveza“, kaže njihov učitelj.

Grupa poljskih turista samouvjereno izvještava: „Naravno, Rusi. Voljeli vas ne voljeli, glupo je to poricati!“ Pa, bar ovdje, hvala Bogu. Ali obični zapadnjaci nemaju pojma o pravim oslobodiocima zatvorenika Aušvica. Kako da znaju? O tome u logoru nema ni pomena.
Spasioci miliona ljudi su zbog svoje skromnosti ostali u sijenci, zbog čega danas čitamo gluposti o oslobađanju Aušvica od strane Amerikanaca. Da, trebalo bi se drukčije ponašati.

(Telegram kanal G. Zotova; preveo Ž. Nikčević)