Piše: Darko TANASKOVIĆ

PLAMEN i crni oblaci rata u Ukrajini učinili su da se ovogodišnja obeležavanja Dana pobede nad fašizmom, odnosno Dana Evrope, a za neke i Dana zlatnih ljiljana, pretvore u katalizator oštrog sraza svih političkih i ideoloških „narativa“ koji se u Evropi, a i šire, već poodavno sukobljavaju u predstavljanju stvarnosti Drugog svetskog rata i relativne uloge u njega uključenih strana, sa naglašenom sklonošću revidiranju i nekih temeljnih istina za koje se dugo smatralo da su nepomerljive.

Istovremeno, postalo je belodano jasno da „narativi“ izbijaju u prvi plan, a događaji i činjenice se potiskuje u maglovite predele iz kojih svako, u skladu sa svojim interesima i namerama, selektivno bira i montira, bez zazora i dopisujući ono što se iz činjenica nikako ne može iscediti njihovom „naratološkom“ obradom.

Sve više istoričara, čak i nekih do sada smatranih ozbiljnim i naučno odgovornim, u komentarima povodom Dana pobede „politički korektno“ poučavaju narod da se treba privikavati na nove narative i zaboraviti sve za šta je verovao da mu je bila prošlost, jer od prihvatanja „narativa“ onih koji (bi da) mu kroje sudbinu može presudno zavisiti sadašnjost, a pogotovo budućnost.

„Veži konja gde ti gazda kaže“, važno pravilo ideološke neonaratologije u epohi sumraka istine i morala.

Ako ništa drugo, posle ovogodišnjih (jer to definitivno nije isti dan) Dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope, mnogo toga je jasnije, čak i onima koji su se do sada zavaravali nadom da se sa raskršća na kome se svet našao bezmalo osam decenija posle završetka (zasad) poslednjeg svetskog sukoba ipak može nastaviti uporedo, ako već ne i zajedno.

U ovom kratkom osvrtu nije moguće iole celovitije razmotriti ili bar prikazati ukupnu protivrečnu problematiku puzajuće revizije prirode i rezultata Prvog i Drugog svetskog rata, o čemu, uostalom, i na našem jeziku već postoje iscrpne i pouzdane naučne studije (npr. Mileta Bjelajca „1914-2014: Zašto revizija? Menjanje ocena o uzrocima Prvog svetskog rata vodi reviziji ocena o uzrocima Drugog svetskog rata“, Beograd, 2019). Pažnju nam je privukao pravi vatromet, bengalska vatra političkih i politikantskih izjava, a bogme i nominalno naučnih analiza, u kojima se sopstveno zaklinjanje u univerzalne vrednosti „antifašizma“ prepliće sa optuživanjem za „fašizam“ nekih drugih. Ti drugi su, za samoproglašene „antifašiste“, u ovoj burnoj, bolnoj i opasnoj fazi nezaustavljive tranzicije iz monopolarnog u multipolarni svet, na globalnom planu Rusi, a na regionalnom i Srbi.

Ma ko da si i ma kakav da si, da budeš kvalifikovan kao „antifašista“ dovoljno je da si protiv Rusa i Srba, a „fašista“, da si Rus i/ili Srbin.

Nemoguće je pobrojati ko sve danas pripada šarolikom „antifašističkom“ jatu ili želi da se njega ugura, pre svega na Zapadu i među njegovim geopolitičkim produžecima i klijentima, i na Balkanu.

Tezu ukrajinskog predsednika Zelenskog da se mislilo kako je zlo fašizma konačno poraženo 1945. godine, ali da se „isto zlo“ vratilo posle sedam decenija, pa slobodni svet opet mora da ga pobedi, usvojili su kao retoričku matricu, bez obzira na činjenice prošlosti i sadašnjosti (a svakako i budućnosti), svi oni koji Ruse i Srbe iz opštih i/ili nekih svojih posebnih razloga proglašavaju novim „fašistima“.

Ovde valja učiniti jedno prethodno razjašnjenje. Važan načelan stav ili, bolje, alibi kome pribegavaju „antifašisti“ kojima je, navodno, ukradena pobeda u Drugom svetskom ratu i koji smatraju da je Rusija napadom na Ukrajinu prokockala svoj antifašistički kapital stečen odlučujućom ulogom u pobedi nad nacističkom Nemačkom, sastoji se u tvrdnji da fašizam nije bio samo jedna konkretna pojava i pokret u određenom istorijskom vremenu, sa korenom u Musolinijevoj Italiji, već da se taj naziv legitimno može primeniti na svaku ideologiju ograničavanja slobode i praksu nasilja.

Kvalifikacijom „fašizma“ počašćene su, naravno, samo one manifestacije totalitarne svesti i siledžijske prakse koje nisu po volji subjektu koji tu etiketu spremnu drži u džepu i izvlači je kad proceni da to odgovara njegovim interesima i ciljevima.

U ovom smislu, kao o pojavi kategorijalno opštijoj i trajnijoj od italijanskog fašizma, ali analitički krećući od njega kao polazišta, na Univerzitetu Kolumbija održao je 1995. godine jedno predavanje čuveni italijanski teoretičar Umberto Eko. Ovo predavanje je, pod naslovom, „Večni fašizam“, na italijanskom štampano 1997. godine.

Taj „večni fašizam“, koji Eko naziva i „prafašizam“ ( Ur-Fascismo), italijanski mislilac predočava kroz petnaest karakteristika, od kojih su neke čak i međusobno protivrečne i praktično se nikada sve istovremeno ne ispoljavaju u datim oblicima totalitarnog ponašanja za koje želimo da kažemo da su „fašističke“.

Štaviše, kad bi naši vajni samoproglašeni gordi, uzorni „antifašisti“ sa dovoljno samokritičnosti pročitali ovaj lucidni ogled Umberta Eka, među petnaest njegovih karakteristika fašističkog mentaliteta svakako bi pronašli i poneku svoju. Na primer, da ne idemo dalje, isključivost prema drugačijem, a posebno suprotnom mišljenju i, uopšte, nespremnost za nekontrolisani, spontani vrednosni i idejni pluralizam, što ide do nemilosrdnog ostrakizma ( kao npr. u slučaju zabranjivanja ruskih medija u zemljama „antifašističkog“ fronta) i agresivnog kulturocentrizma.

Na skupove sa temom navodnog povampirenja fašizma, intelektualci koji sebe smatraju „antifašistima“ po pravilu strogo paze da slučajno ne pozovu nekog potencijalnog neistomišljenika…

Dakle, opravdano je i potrebno boriti se protiv svakog vida ispoljavanja „večnog fašizma“, odnosno totalitarizma, a posebno onog nasilnog, u svojoj i u tuđim kućama. Svako treba da ima svoj lični štit protiv podmuklih, mimikrijskih fašistoidnih izazova koje često nije lako detektovati, poručuje Eko.

Međutim, upravo je izraz totalitarnog (da ne kažemo „fašističkog“) jednoumlja selektivno i proizvoljno proglašavanje čitavih država i nacija za „fašističke“. A to je otrovni talas koji se valja sa tzv. demokratskog i liberalnog Zapada i iz nekih bivših jugoslovenskih sredina i potapa ostatke zdravog razuma i elementarnog morala onih koji ga emituju.

S obzirom na dvostruku opterećnost hipotekom iz teških godina Drugog svetskog rata, kada je muslimanski udeo u ustaškom genocidu NDH bio nesumnjiv i znatan, a zatim iz kompleksnog građanskog i međunacionalnog rata u BiH (1992-1995), a u uslovima produženih nesuglasica sa Srbima (i Hrvatima) u tzv. „dejtonskoj“ zajedničkoj državi, Bošnjaci ispoljavaju naročito izoštren senzibilitet sa problematiku fašizma i antifašizma, Za to se mora imati puno razumevanje.

Muslimani su mnogo postradali od četničke, što će reći srpske ruke, za vreme Drugog svetskog rata, koji na jugoslovenskom prostoru nije bio samo oslobodilački, već i kolaboracionistički, ideološki i bratoubilački, a i u ratnim zbivanjima devedesetih podneli su mnogo žrtava, iako ih je njihovo rukovodstvo nerazumno gurnulo u besperspektivan sukob sa nemuslimanskim komšijama.

U obama ovim ratovima, muslimani/Bošnjaci su bili žrtve, ali i dželati, što, međutim mučno racionalizuju i nastoje da potisnu i relativizuju, stvarajući, suprotno istorijskoj relanosti, viktimizacijski oreol apsolutne žrtve. Sada, kad su „antifašizam“ i „fašizam“ postali glavni argumenti političkog diskursa, vodeći bošnjački političari kao da su zaboravili koliko je pitanje odnosa prema stvarnom fašizmu, tačnije nacizmu, i za njih i za njihove srpske i hrvatske sugrađane istinski složeno i do kraja u sećanjima, umovima i srcima bolno nerazrešeno.

Pohitali su da se uključe u hor antiruskih „antifašista“ i da, povodom Dana pobede/Dana Evrope, tendenciozno pomešaju „babe i žabe“, reminiscencijama na devedesete, ne bi li po ko zna koji put srpsku ulogu u ratu prikazali kao velikodržavnu fašističku agresiju, a sve u halabuci o fašizmu „srpskog pokrovitelja“ Putina.

Evo nekih indikativnih poruka iz čestitki koje su netom minulom prigodom Urbi et Orbi uputili Šefik Džaferović i Bakir Izetbegović.

„Dan pobjede nad fašizmom jedan je od najznačajnijih datuma u novijoj historiji. Na taj dan 1945. godine evropski narodi su konačno, uz pomoć saveznika, vojno savladali nacističke i fašističke projekte.

Na temeljima te borbe, na isti taj datum pet godina kasnije, udareni su temelji formiranju Evropske unije, kao najznačajnijeg mirovnog i ekonomskog projekta, zasnovanog na zajedništvu i saradnji. To je datum kada trebamo podsjetiti i na dugu historiju antifašizma u Bosni i Hercegovini, utemeljenog na tradiciji zajedničkog života.

Nikada ne treba zaboraviti da je upravo Bosna i Hercegovina bila mjesto borbe najvećeg antifašističkog pokreta otpora na području Evrope. To nije nimalo slučajno, jer borba protiv fašizma je u samoj prirodi i suštini ove države, te predstavlja uvjet njenog opstanka.

Na ovaj datum obilježava se i Dan zlatnih ljiljana, kada se odaje poštovanje prisjećajući se najboljih i najhrabrijih sinova ove zemlje, koji su iskazivali posebnu hrabrost u borbi Armije Republike Bosne i Hercegovine za opstojnost države.

Ta armija nije branila samo Bosnu i Hercegovinu, već je branila i ideje i vrijednosti na kojima se temelji civilizirani svijet – slobodu, zajednički život u miru i demokratiju. I na to zauvijek trebamo biti ponosni“ (Š.Dž):

“Deveti maj je datum koji simbolizira pobjedu civilizacijskih vrijednosti nad silama fašizma. Ta pobjeda nad ideologijom koja je ljude dijelila na osnovu rase, vjere i etničke pripadnosti temelj je moderne Evrope i Evropske unije, čije je osnivanje započeto upravo na današnji dan 1950. godine.”

Ovo je dan u kojem odajemo počast svim žrtvama antifašističke borbe koji su utkali svoje živote u stvaranje boljeg svijeta. U toj borbi veliki doprinos dali su i bosanskohercegovački antifašisti, koji su se sa istim silama zla suočili i skoro pola stoljeća kasnije.

Agresija na Bosnu i Hercegovinu bila je nastavak pokušaja ostvarivanja fašističkih ideja koje su naizgled pobijeđene 1945. godine. Realizaciji velikodržavnih projekata, koji su za cilj imali komadanje Bosne i Hercegovine, uništenje jednog naroda i zatiranje modernih civilizacijskih vrijednosti, hrabro se suprostavila Armija Republike Bosne i Hercegovine.

Najzaslužniji među njima odlikovani su najvećim ratnim priznanjem „Zlatnim ljiljanima“. Njihova hrabrost i požrtvovanost bili su pokretačka snaga otpora protiv fašizma.

Ksenofobne sile podjela su zaustavljene, ali nisu pobijeđene i još uvijek se kao crni oblaci nadvijaju nad nama. Zato je naša obaveza sačuvati sjećanje na najbolje sinove ove zemlje i vrijednosti za koje su se borili“ (B.I).

Iako je model čestitki isti, Džaferović je, kao predsedavajući Predsedništva, bio nešto oprezniji, pa se samo pozvao na „dugu historiju antifašizma u Bosni i Hercegovini, utemeljenu na tradiciji zajedničkog života“, što ne bi bilo lako razložno i neselektivno argumentovati istorijski relevantnim podacima i dokazima, ali o ovoj mantri „probošnjačkih“ snaga i retroaktivnom bosanskom „podržavljenju“ narodnooslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu, zaista više nema smisla gubiti vreme.

Izetbegović, kao ideolog muslimanskog Bošnjaštva/Bosanstva, još jednom je ispoljio spremnost da u svom politikantskom „narativu“, po cenu izvrtanja istine i povezivanja nepovezivog, pokuša da maksimalno iskoristi priliku kako bi nešto jeftino profitirao. U atmosferi stvorenoj ratom u Ukrajini, afirmiše tezu o Bošnjacima kao zaslužnim antifašistima iz vremena Drugog svetskog rata, građanski i međunacionalni rat u BiH prikazuje kao nastavak delovanja istih, srpskih fašističkih sila zla protiv „dobrih Bošnjana“, a borce Armije BiH kao hrabre antifašiste, premda se dobro zna ko je sve i kako delovao u njenim jedinicama. Može li takav galimatijas da prođe? Nažalost, trenutno izgleda kao da može, premda trajnijeg efekta neće imati, jer ostrašćeni antiruski, „antifašistički“ Zapad nikako nije promuslimanski, bez obzira na to što je i Izetbegović, uostalom kao što je to bio i njegov babo, nazor taktički prihvaćeni lokalni izvođač radova u obuzdavanju nepoćudnih Srba, odnosno „malih Rusa“, a i korisnik simboličke kompenzacije za stotine hiljada pobijene bošnjačke braće po Alahu u muslimanskim zemljama. Iluzija o tim svojim balkanskim „štićenicima“, a i nekih naročitih simpatija za njih, u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Parizu nemaju, a to su ne jednom sasvim dovoljno jasno pokazali. Srbima (i Hrvatima) to nije od neke vajne utehe, ali bi Bošnjacima perspektivno moglo biti od poprilične štete.

Ima nemalo dokaza da se prema pitanju bošnjačkog anifašizma i „antifašizma“ i neki Izetbegovićevi sunarodnici, podalje od onoga što se danas naziva politikom, odnose neuporedivo ozbiljnije i odgovornije. Umesto da se uzalud polemiše sa Izetbegovićem, Džaferovićem i sličnima ili da im se predloži da pročitaju ponešto od onoga što su napisali „fašistički“ nemuslimanski autori, moglo bi se sugerisati da se upoznaju, recimo, sa onim što je, povodom bošnjačkog „ideološkog antifašizma“. iskazanog u ritualu veličanja Igmanskog marša, na portalu „BošnjaciNet“ pomalo neprozirno, ali ipak sasvim dovoljno jasno saopštio Husein Tokić: „Dejtonija je rezultat tog zla, a Bosna je opstala zahvaljujući Bošnjačkom antifašizmu zasnovanom na Islamu. Polaganje vijenaca na grob pripadnicima ARBIH je manipulatorska „YU-COVID“ maska. /…/ Od viška antifašizma u Bosni, Bošnjake zanimljivo još ne boli glava. Ili nemaju glavu. Neka potpisnik ovih redova za početak bude šizofrenik“.

Ne sumnjamo da se Izetbegović intimno slaže sa Tokićem u pogledu „bošnjačkog antifašizma zasnovanog na islamu“, ali priča drugu, ketmansku priču. Znaju to i njegovi zapadni hrišćanski i posthrišćanski tutori.

Da progovorimo, najzad, i o jednoj knjizi koju bi bošnjački politički prvaci, ako nisu ( a po njihovom ponašanju bi se reklo da nisu) pročitali trebalo da prouče. Reč je o opsežnoj i sadržajnoj studiji istoričara Safeta Bandžovića, koji se već dugo istraživački bavi prošlošću bosanskohercegovačkih i sandžačkih muslimana, Bošnjaci i antifašizam – ratni realizam i odjek rezolucija građanske hrabrosti ( Sarajevo, 2010).

Bandžović je među prvima rat u BiH devedesetih godina odredio kao nastavak srpskih „naci-fašističkih planova“ za „biološko istrebljenje Bosanskih Muslimana“ („Ratne tragedije Muslimana“, Novi Pazar, 1993, 8), tako da je njegovo ideološko polazište više nego jasno. Pa ipak, u knjizi Bošnjaci i antifašizam, premda svoju osnovnu tezu o Bošnjacima kao žrtvi nije izmenio, Bandžović je uložio veliki trud da, svestan njene složenosti i višestruke osetljivosti, temu bošnjačkog antifašizma, na osnovu primarnih izvora i opsežne literature, osvetli sa svih strana i problematizuje na način svojstven naučnom metodu.

Prikazujući ovu studiju, ugledni bošnjački i muslimanski intelektualac Hilmo Neimarlija je s razlogom napisao da su „U obradu tema uključeni događaji, jukstapozicije događaja i nesuglasja o događajima, odrazi povijesti u ogledalima historije, kritički sudovi o historijskim zrcalima i njihovim ideološkim zamagljenostima. Djelo guste faktografske i misaone teksture, Bandžovićevo djelo jedinstven je prilog aktualnim postjugoslavenskim traženjima odgovora na pitanja zašto su, za razliku od zvijezda i astronomije ili kamenja i geologije, povijesna zbivanja i njihova historijska saznavanja nerazdvojiva, zašto je historija oblik samospoznaje prije nego što je poznavanje događaja i činjenica“.

„Aktualna postjugoslovenska traženja“ odgovora na mnoga još uvek otvorena pitanja Izetbegovića i njegovu sabraću u politici na intelektualnom i moralnom planu očigledno uopšte ne zanimaju i oni ne smatraju da ih ljudski obavezuju, što se jasno očituje i u njihovom neodgovornom poigravanju tendencioznim „narativima“ o „fašizmu“ i „antifašizmu“, za koje veruju da bi im moglo biti neposredno probitačno.

Time samo doprinose onome što je reditelj i direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu Dino Mustafić, na (istomišljeničkom) „antifašističkom“ skupu u Beogradu nazvao „pojmovnom zbrkom oko antifašizma u bosanskohercegovačkim medijima“.

Pojmovna zbrka opasna po život…